Dete iz močvare

ja sam dete iz močvare.
nezrelo stovrenje koje skiči
pravda!
crna sam i masna, al nije me brga.
čak me nije stid ni da kažem jebiga.

imam prazan pogled, odavno sam mrtva.
često čitam horore, hrane me iznutra.
i volim da bockam, rečima il stihom.
kada vidim krv, oglasim se krirkom!

onim nečujnim, i snažnim.
da ogluviš smesta!

kažu morbidno stvorenje.
kažu čudak onaj pravi.
za mene šiju groblja,
i sve sektaške stvari.
niti volim groblja,
niti mi je djavo drug. Ja sam
samo svoja, furam svoj krug.

suze su mi strane,
u smehu je spas.
moj santa leda,
u stvari je strast.

i često sam besna.
i često sam prazna.
često mrzim ljude,
i pravim se snažna.
ne volim ni rime,
ali same dođu.

baraba Bukowski jako mi je mio,
snove koje snivam ni on nije snio.
niko nije snio, takve sjajne priče.
ni jedna na drugu nikada ne liče.

mržnja mi je bliska, bes mi nije stran.
no kad volim, volim, celu sebe dam.

Ja sam dete iz močvare,
zeleno stvorenje koje skiči strah.

Nisu to price sto zauvijek traju.

nije da imam šta da kažem, jer nije da se bilo šta promenilo.

Peć ne radi, neko je ukrao sneg, a ove godine ako budim kitila jeleku,

biće mala, manja nego predhodnih godina. Da li je taj neko ko je

ukrao sneg, usput pokupio i novogodišnje raspoloženje? Vrlo verovatno.

U Beogradu je hladno, tmurno i s vremena na vreme na ulici možeš

videti ljude u drečavo žutm prslucima koji pokušavaju da okite grad.

Mislim da se Deda Mraz ove godine premišlja da li da dođe ili ne.

Glupi lopovi.

p.s

Aco, kada se vratim iz NSa, obećavam da ću napisati priču samo za tebe.

Tragikomična slika jedne svesne priče.

... and decided to never come back

Bila je posebna.

Jebena neodlučnost. Prazan papir i cilj ubistva ono malo razuma koje posedujem. Gasim se. Na raskrsnici života srela sam Dantea koji me je uputio levo. Gušim se. Saplićem se o prvi kamen I dok padam na hladno tlo već razmišljam o tome kako mi je mrsko da se podignem. Zaspaću. Potencijalnu želju da nastavm svoj put, izgubila sam, ubivši ono malo razuma koje sam imala. Razmišljam. Da li sam u ovoj svesnoj priči plod greške ja, ili svi ti maloumni beskičmenjaci koji me ne razumeju? Činjenica. Ubivši njih, ubila bih i sebe. Greška istorije. Tragikomična slika jedne svesne priče u kojoj se pominje Pakao. Smejem se. Ne, život bez razuma nije težak, vazduh koji delim sa njima je težak,i crn i topao. Ja.

Bila je sama, ali bila je posebna.

Sun is shining, the weather is sweet.

ja osećam da to je sad, to je sad pa ko zna kad.





...u mojoj priči ti možeš sve.

Kutija šibica

I dok mi stiskaš pesnicu mislim o tome kako je kraj!

Zatvorenih očiju sanjam neki bolji Raj,

jer u mom Paklu sve figure žute od grobarskih sveća

davno su se istopile, i misli gore dok sanjam da odem

gore gde je sunce mnogo bliže, odakle se ne može niže.

...pružam ti ruku.

Onako krvavu i bednu, od traženja boljeg sutra,

našla sam ništa do jednu, malu i vrednu,

i sitnu želju da idem dalje, bez tebe

u novu priču, gde moj svet ne prestaje!

...ja znam da vidiš, i da će te sećanje ubiti,

jer tvoja leđa nisu ništa, do štit s kojim se drugi štiti.

I znam da dole si, jer osećam tu jad,

do tvog ponosa neće stići ni najmoćniji mag.

... neću te žaliti.

Daću ti isti bodež s kojim si ubio mene u sebi,

a ti ćeš plakati. Jer ipak vrate se svi, al ja ću ćutati.

Mrzeću istim očima s kojima sam nekada plakala,

i biću gluva ušima, istim kojima sam nekada tvoje reči slušala.

... znaću da gori si.

Jer moje dole će uvek biti bolje, od

svakog goreg i takvih kao što si ti.

Ali neću prestati. Jer sada preskačem

sve rupe u kojima ste ti i tvoji pacovi.

I neću dozvoliti da mi iko sličan tebi protivureči,

jer ja imam ono što ti nikad nećeš imati.

Zapali šibicu, pa razmisli...

Ko će u ovoj priči večno goreti?

Hrvatska crna udovica.

Haha, jedan deo krasne priče od letos kada sam se pržila u Cro :)

"20:40
Crna udovica

Pizdim.
Pizdim jer ovde ne postoji prokleti whireless bez passworda, i jako mi se pije hladna coca-cola.
pustila sam Nathalie Cardone - Hasta Siempre Commandante Che Guevara i pokušavam da zumiram dan.
More je bilo predivno. More je bilo toliko bistro u nekim čudnim nijansama plave i tirkiz,
ležala sam na steni a oko mene je bilo troje do četvoro ljudi. dovoljno da ti bude savršeno a ponovo toliko užasano.
muk. Jedino što se čulo bili su sitni talasi koji su udarali u stare oronule stene. Trenutak kada se more spaja sa nebom,
zaista jeste beskrajan.
Ali ja ne bi bila ja, kada me ne bi uhvatilo svako crveno. Počelo je da grmi, i stvorio se ogromni crni oblak, koji je iz daljine ličio na zavesu koju je neko postavio na sred mora. Krasno. U tom trenutku na plaži ostaje dvoje ljudi.
Načula sam glavnu kurvu na plaži koja priča o svom udvaraču, čoveku koji lovi ribe, puškom, u plićaku (!?), a koga ce kasnije ubiti posle lošeg sexa. Osećam u tom tmurnom oblaku. Spakovala sam tri kamena i jedno parče stakla (uvek se ispalim da je providan kamen. Jebi ga, ljudi se nadaju) i otišla.
A jesam li spomenula da sam bila na predivnom italijanskom groblju, koje je zapravo na neki čudan način prijatno. Meni. Meni koja mrzim groblja. E na tom groblju sam pronašla ženu koja se zvala Fani. I smejala sam se.
Hehe. i niko nije razumeo a meni je to bilo funny. Kontate ironiju? Fani i funny. I tako.
I dalje pokušavam da refreshujem interent i ako znam da neću naći mrežu, i dalje mi se pije hladna coca-cola, no tek sada počinjem da stičem utisak da gorim. Ne, nisam ponela kremu za sunčanje na plažu.

sanjala sam ga. jebeno sam ga sanjala.

uz N. Simone, odlazim da pitam sebe zašto pišem kvazi dnevnik i čitam Maine Kampf u PDFu pošto nisam spakovala knjigu.

debil, eto to sam ja.

Vaš, Kasper dobroćudni duh."

bez aludiranja na to sam sektaš i/ili fašista, hvala lepo :D

Sedela sam za mašinom ...

Toliko ne želim da postanem nadrkana gospoJa koja je ceo život provela u svojoj maloj mračnoj kancelariji, isfrustrirana jer ima bore i mora da kuca po ceo dan, dok je muž vara već godinama.

E baš taj utisak sam imala danas. Onako sede jedna blizu druge, jedna piše druga kuca, kao vole se, a zapravo se toliko mrze, da sa zajedničkom mržnjom ogovaraju sve koje znaju, ili ne znaju.

Ne želim da ostatk života provedem u jednoj prostoriji, mrzeći ljude oko sebe, i ogovrajući ostale. I ta glupa budućnost?
Opterećno i hronično razmišljam o tome šta će biti sutra, a znam da kada stvari savršeno isplaniram nikada ne ispadnu tako. Čak ni blizu.

I mrzim ovaj Oktobar, mnogo ga mrzim. Tmuran je, i crn je, i tužan je, a zajedno sa vetrom ne odnosi ništa nego samo donosi silna neka sranja.

I ponovo me progone prokleta pitanja, i proklete rečenice "Pa znaš možda bi mogla ...". Jebite se. Možda bi i mogla, ali neću. Zbog Vas, eto.

jesam isfrustrirana sam.

mrzim ovaj Oktobar.

Get up, stand up!

Vukla me je za jezik ta propala stoka.
Prošlost je ono što je mene obeležilo za celu budućnost, a uništava me u prezentu.
Pogled koji uči da ubija. Idejno osakaćena, sama sa svojim mislima.
A one se ne pomeraju dalje od krvavo uprljanog trotoara.
I ko im za pravo daje da se igraju mojim rečima.
Nesvesni koliko zpravo taj mio pogled krije mračnih emocija.
Ne igraj se s vatrom, to je opasno.
Da sam na tvom mestu, ne bih se ponovo usudila da pokušam da povučem za jezik nekoga ko najbolje barata sa rečima. I ne, ne tražite od mene da ćutim ili vam kažem ono sto želite da čujete.
Ne tražite da uopšte koristim reči za vaše male ograničene mozgove.
Krvave ruke, sramotom uprljane. Bodež za sve emocije koje su nekada bile pozitivne, danas osakaćene ubodima istine.
Čete prozirnih osećaja, marširaju već godinama istim ulicama.
I kao da sve ono čemu si se nadao biva pogaženo tim istim četama, utapkano novim patikama, prljavim od tuđih grehova.
I nema te sile koje će vaše ruke oprati. Ne postoji niko ko će vam reći da to što radite neko može da oprosti.
Ne tražite od mene da ćutim, jer je tišina ono što će vas ubiti.
Prošlost je ono što nas uništava u sadašnjosti, ali niko ne kaže da budćnost nužno mora da trpi posledice nesposobnosti.
I ne nije kriva država, krivi su ljudi.

Do we really care?

Pitam se ...

da li je nekoga zaista briga što je u mojoj sobi maltene minus, što ja sedim u vunenim čarapama i slušam jezz. Još me više zanima, zašto ja mislim da bi neko želeo to da zna.

jesam li ja jedina, ili (kao i uvek :)) manjina koja prosto voli random činjenice, i koja misli da su one bitne isto koliko i sve ostale veeeelike stvari.

i jesam, vratila sam se iz Sarajeva u ovu istu rupu odakle sam i pošla, i da bilo mi je predivno, ali da li neko zaista želi da čuje o tome, ili ja imam golemu potrebu da kažem.

profesionalna deformacija.
uvek kada se osećaš prenatrpano informacijama imaš potrebu da ih staviš na papir, nadajući se (ili ne) da će se neko možda pronaći u gomili nabacanih činjenica.
jebiga.
tako ja to radim.

Uvek je bilo teže napisati a lakše kliknuti remove. Kada misliš da si preterao, ili da su te činjenice juče bile okej, a da su danas šugave.
I samo ljudi kojima fali neka daska u glavi (ili je pak imaju viška) mogu da sede, i bacaju činjenice na papir, koje će posle proširiti zlom zvanom internet.

koliko god zanimljivo u nekim trenucima bilo, pitanje zapravo jeste "Do we really care?".

možda su ljudi, a ponovo možda sam to samo ja.
luđakinja koja nosi norveški novac oko vrata, dobija ogromnu količinu energije kada zagrli prave ljude, i živi da sluša i piše.

"...sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam" - da, možda sam ipak to ja.

slušajući jezz u svojim starim vunenim čarapama, odlazi da se seća.

L.B

Crkotina smrdi.

Šarena narukvica iz Indian shopa. Lopta u tuđuj terasi. Moje karirane pantalone i kiše. Decembar. Bob Marli ispred sajma. Upaljač. Mapa. Moj rođendan. Tvoj rođendan. Bes. Budimpešta. Sombor. Sendmen. Tvoj kamion kada si bio mali. Sunđer Bob marama. Italija. Pumpa. Pretežak kofer. Loša pasta. Oči. Pogled. Kovlaj. Komarci. Starke. Šal. Crvena garnitura. I.K. Offline. Sneg i NBG. Vatra. Altumsilentium. Šator. Luk. Ponika. Kez. Novi Sad. Lasta. Riziko. Lav pivo. Cigare. Smajli. Srce od papira. MSN. Accept. Sprite. Taxi. Nokia. Bukowski. Mladi reporter. 59. Kliše, kališ. Lizalice. Hek. Starke. Shot. Sećanje. Ljubav. Sreća? Delta City. Roda. Up! Sedenje ispred pošte. Štake. VMA. Nož. Hello Kitty. Zlatibor. Traženje mreže. Marko. iPod. PSP. Naruto! Pljusak. Disney Shop. Zeleni upaljač. Jelen pivo. Hip Hop. Pijanista. Sveća. Bečej. I2. Kobasica. Tetovaža. Resnik. Hladnoća. Grupa maloumnih bezkičmenjaka. Raspad. Karte. Hrvatska. Kifla sa ajvarom. Vojni ranac. Rekvijem za snove. 29. Bežanje. Sarajevo . . . život.

raskršće.

Šta koji k**ac?

Da, mi žene kad nas drmnu hormoni (baš kao i vas muške) imam razne izlive emocija, i dopunjavamo svoj vokabular onim rečima koje nas uče da su "bezobrazne" kada smo mali.
Šta koji kurac?!

Ispuštam dušu već dva dana zbog tih istih hormona. Imam osećaj da bih mogla da pojedem vola, a u istom trenutku mi se gadi pomisao da moram da stavim nešto od hrane u usta.

Kafa i čajni kolutići bleje u umetničkom haosu, aka pala-je-bomba-u-moju-sobu (hmm, da li zapravo postoji memenat kada ja nemam bombu?).

Idejno sam osakaćena. Prokleta škola i svi zajedno sa njom buše moj mozak.
Jedina dobra stvar je što sam napokon dobila svoje gumenjake, i vunene čarape, tako da mi fali još samo štap i odo ja na pašu. A nije daleko od istine da bi mi prijalo malo vremena sa ovcama.

Ne kontam zašto ljudi misle da mogu da se zajebavaju sa mnom. Come on! Jebote nisam ja pala sa Jupitera, i ako često tako izgleda. Ne nisam. I ne, ne možete da se igrate sa mojim živcima kao sa zvečkom kada ste bili mali. Žao mi je što moram da Vas razočaram, ali ja sam čovek. Čovek koji je naučio šta znači želja a šta korist, tako da odjebite.

jedva čekam da odem u Sarajevo.

mada koga sve ovo briga zar ne? E pa, ako ste pročitali do kraja, znači da postoji ta briga na ovaj ili onaj način. Eto. Nadam se da uživate u mom životu više nego ja.

prokleti jebeni hormoni.
grrr.

Svi smo mi pomalo Cher.

Cause I’m in the middle of something I don’t understand.

Vukla ga je po đavolski dugim stepenicama za teget kravatu koju je prošle godine dobio na poklon od žene za deset godina brata. Lola, u svom bordo miniću i cipelama koje su toliko sijale od cirkona da čak ni u polu mraku nisi mogao da gledaš u njih.

Imala je divno belo lice. U nekim momentima podsetila bi ga na neku porcelansku lutku sa tim savršenim tenom. Znala je često da stavim Chanel - rouge allure koji je mamio istog sekunda kada pogledate u njega. Bila je šteta za takvu devojku.

Rekla mu je da skoro nije videla čoveka koji ima takve oči. Bila je to čudna boja. Nešto nalik tirkiza. Lola je retko pričala, to je odmah bio znak da on nije običan. On je ćutao i samo gledao u njeno savršeno lice. Njene oči su bile boje meda. Nešto neviđeno, nešto magično. Ništa nije rekao. Flesh!

Zari je sutra rođendan. Lili je bolesna. Andrej nije sposoban.
Nastavio je da hoda za njom, dok ga je njen posebni miris bukvalno vukao preko stepeništa.

Lola nije bila obična. Lola je bila divna pametna i znala je kako i šta je htela. Ili je bar mislila da zna. Lola je bila kao lutka iz izloga. I ona nije bila kurva, ne. Ona je bila jedna sama usamnjena devojka, koja je bila na lošem glasu. Mrzela je svoje ime jer je dodavalo ulje na vatru. To veče Lola se zaljubila u njegove oči.

Flesh!

Zaboravio je da kupi lekove. On je mali. On ne može da se snađe sam sa njima. On je daleko zato što je on zaboravio da kupi lekove. I poklon. I lutku. I sreću ...

Šesti sprat je daleko pomislio je. I London je daleko. Ali Lola je blizu. A Lola je lepa. I možda ga baš Lola usreći, pošto prošlih tri nisu. Ali on ne zna jednu stvar. Da Lola nije kurva, i da zapravo kurve ne mogu da ga usreće. Ali ipak ih plaća, misli da će tako misli pobeći od njega. To ne menja činjenicu da je Zari sutra rođendan.

Lola je to veče pila viski u kafani. Uverena je da je njena lepota prokleta, i da nikada neće biti potpuno srećna. Mislila je da će u njegovim tirkiznim očima pronaći spas. Izlaz. Zato ga je vukla za kravatu tim đavolskim stepenicama, jer je želela da pobegne od misli. Baš kao i on. A zapravo to je jedina stvar koja od njih ne beži, niti će.

Flesh!

Tog dana bio je najsrećniji na svetu zato što je voleo. Bio je siguran da će ceo život voleti. Onog dana kada je saznao znao je da je najnesrećniji čovek na svetu, zato što je voleo. Bio je siguran da će ga to ubiti.
Zaboravio je ključ. Ali nije zaboravio cigarete. Tog dana sedeo je sa njom i plakao.

Zari je sutra rođendan. Lili je bolesna. Andrej nije sposoban. A on je sedeo sa njom na šestom spratu i plakao. .

Lola je zapalila cigaretu i plakala sa njim. Ona zbog sebe, a on zbog njih.

Ono što je zapravo u ovoj priči najgore je što je sve ovo moglo da se desi šest spratova niže.

Nikada se posle nisu videli, a i dalje su bežali, ali nikad nisu pobegli.
Lola devojka ne lošem glasu, i čovek sa tirkiznim očima.

Ove ruke mogu ova glava zna.

...i nema prepreka, nema prepreka.

Sinoć. Sinoć je bilo, huh. Sinoć je sreća ponovo zakucala.
Ali ovaj put nije došla sama. Povela je sa sobom energiju, ljubav,
emocije,i ceo paket onoga od čega se prosto osećaš ... potpuno.

Sinoć su ti divni ljudi sa iskrenim osmesima na licu,
poklonili nama svoje reči od kojih se ti osećaš bitno, a ne sitno,
i lepo. Prosto lepo.

Pružili su nam bekstvo. I bilo je jebeno sjajno pobeći!

Bez prepreka, oči u oči, iskreno i znojavo Bude mi.
Bez vode, dehidrirano, ali ispunjeno i divno.

i da, u nekom momentu osećaš se kao ludak koji stoji u prvom redu
i maše rukama, dok se plašiš da zakačiš kabal mikrofona.
Dok skačeš, i dereš se a ne čuješ, žedan si a voda stoji pored tebe.
Dok čekaš u redu,
da bi se slikao sa ljudima  koji su pozvali sreću na tvoja vrata.

I skontaš da te briga. Jer si srećan, uprskos tome što si
i znojav, i smrdljiv, sa razmazanom maskarom i žuljevima na nogama.

a nije ti bitno. Uopšte ti nije bitno jer

...i kada znam da sam sam Bekstvo je muzika.

S Bukowskim u kafani.

Rijeka, 6.8

Sedim na terasi i sunčam noge. Čekam da se ugreje rerna a u za to vreme uzela sam da čitam knjigu "Glazba vrele vode". Umirem od dosade već dva dana. Potrošila sam 79,0 kn za knjigu, zato što umirem.
No nije mi žao. Knjige. Možda je pak i dobro da pročitam nešto na drugom jeziku.
Ručala sam pizzu koja mi je zagorela.
Nisam uspela da se osunčam na terasi, nisam pročitala dovoljno knjige niti sam dobro ispekla pizzu.
Vidite li isto što i ja?
Nisam mislila da može da mi nedostaje nešto što mi ne znači. Zapravo lažem. Mislila sam ali nisam uspela da shvatim.
Daleko sam od svega. Posedujem tišnu i mir, a ponovo ne mogu. Ponovo mislim na to kako će biti kad se vratim.
U nekim momentima stvarno želim da se vratim.
Pojela sam svoju Nutelu od 2kn prstom. Haha, Miloš je jeo eurokrem prstom.
Imam potpuno slobodu, a ja je koristrim da razmišljam. I umesto da uživam, ja razmišljam.
Toliko različitih i novih ljudi koji ti nekada tako idu na živce sa svojim životima, u kojima da podestim ti nisi! Niti si ikada bio! A moraš da čujes, i moraš da prećutiš jer to je tvoja obaveza.
Da se ne mešaš i da razmisljaš. I ako imaš svo vreme sveta, ti moraš da razmisljaš.
Onda uhvatiš sebe u momentu da čitas knjigu koja nije na tvom jeziku, ili se prežderavaš gumenim bombonama i proseravaš o svoj jebenom malom životu na laptopu koji ne može da uhvati bežični internet.
I ređaš, ređaš ređaš. Sve što ti se nađe na putu.
Od misli, preko ljudi, života, hrane ... Pročitas jedan strip. Pa kupiš još tri. Kad pročitaši ta tri pa
kupiš knjigu. A kada nju procitš ... hmm, onda shvatiš da više nemaš para i da sve što ti preostaje jeste ili da slusas tudju tisinu kako se dere, a verujte jako je glasna i odvratna, ili da sednes
i pljunes dogodovstine iz svog minijaturnog zivota na papir jeduci bombone i misleci o tome kako ostale baš
zabole njihova zadnjica za tebe i tvoj život.
Ali šta ću. Nije do mene. Ja da se pitam verovatno ovo ne bih radila sada, nego bi bila negde tamo uživajući
u kraju prokletog kolovza. No moji krasni demoni nisu zadovoljni trenutnim psihičkim stanjem svoje gospodarice
pa su ipak rešili da me (ponovo) ostave kući i teraju da razmišljam. Dok su mi noge bele a napolju je +31.

eto.
eto tako ja živim.
misleći 24/7 zajedno sa svojim demonima u našoj tišina.
tišini koja je u odnosu na onu tamo jako mirna i nečujna.

pst.

Bluz tirkiznog zeca.

Nestani.
Stopi se sa svojim krvavim koracima dok bežiš od života.
Kukavice!
Znam da znaš i osecaš naboj te proklete energije koja te juri. Egoisto, misliš da si jedini.
Ne očekuj da ti iko pruži ruku dok nestaješ u tom vrtu punom žutih ruža.
Neka te tu. Neka te bode i boli, i nemoj misliti da će bilo ko da se moli za tebe,
jer ni prokelti imaginarni Bog nije voljan da te spasi.
I svaki put kada ti bude teško, i kada duša bude želela da ti iskoči iz tela, ti se seti mene
i znaj da čovek uvek može da mrzi, a retko da voli.
Onda se seti da te volim, i neka ti bude još teže jer si sam u gomili trnja, i jer te boli a znaš
da postoji neko tamo ko te voli. Neka ti bude još gore, dok si sam bez duše izgubljen, i krvavim stopalima bežiš od života. A pošto život nikoga nije mazio, dragi neće ni tebe ma koliko kod ga ti pazio. Pa kada jave da si izgubljen i sam, i da te nigde nema, ja ću staviti osmeh na lice i pomaziti život, jer cu znati da shvataš. Da nikada nisi ni izlazio iz vrta ruža, samo je bilo pitanje vremena kada će trnje početi da bode.
Ja ću te onda pronaći i reći ću ti da se sa koracima ne možeš stopiti, i pokoloniću ti jednu žutu ružu.
Zato što te volim, i zato što mora da boli.

zato što samo posebni mogu da čuju bluz tirkiznog zeca, i isti od njega ne mogu da beže.
kao ni od života.

...znam da znaš, al ne shvataš.

jedinstvo kažeš?

poslušaj me ...

i tako.
razmišljam ja danas o tome kako ću napokon izaći iz Beograda, i napokon otići negde gde će mi biti lepo. Gde sunce drugačije sija, i gde miriše lepše.

ošišala sam svoju ćelu na dvojku kod muškog frizera, i dala bakšiš 40 dinara. Ukupno je koštalo 100, sa sve bakšišom.
ostavila knjige u biblioteci. Pronašla svoje naočare u obliku srca, i one sa animal printom, napunila iPod sa kompilacijom Nine Simone, i spremna sam.
odlazim na more, u našu susednu Croatiu. I srećna sam, stvarno jesam, i nadam se da će mi biti sjajno.
uživaću i pokušati da ne mislim mnogo o Beogradu.

jedinstvo.
toliko se trudim da ne mislim o tome da zaista može da te uhvati neki debil za ruku. To je zato što ja verujem da možemo da funkcionišemo potpuno divno, bez obzira ko smo, gde smo ...
bez obzira da li ću da se kupam u Hrvatskoj ili u Crnog Gori.

a onda shvatiš da postoji toliko debila, koji su malouni i glupi sami po sebi, a žive tu pored. Eto baš tu pored tebe.Onda staneš i kažeš sebi, ma daj, uhvatiće me za mozak gde god se okrenem. I onda mi bude okej. kao.

ne podnosim našu zatucanu naciju, ali stvarno.

što ih više gledam, to imam veću želju da budem onaj mali buntovnik koji će im jebati sve po spisku i onda im kazati "I told you so".

neke čudne emocije se vrte po mojoj glavi.
vratila sam se korak u nazad pa sam preskočila dva napred.

pisala bih, čitala bih, spavala bih bez košmara.
pokušala bih da se ne obazirem na to da je Foks kupio Grand, a ipak se obazirem.

želim da slušam Ninu Simone.
želim da pobegnem odavde i maknem se od svih okolo koji iritiraju moje poslednje nerve.
hoću da osetim taj miris, i samo da ... se sklonim iz ovog grada.

Samo hoću da me čuješ, da znam da me čuješ, makar to značilo i da ćeš prećutati.

jebem mu sve kada pišem blog.

otišla sam, otišla sam da stvorim svoje jedinstvo daleko od svog jedinstva, sveže ošišana sa bordo noktima i leopard naočarima.

do nekog tamo Avgusta i nekih tamo životnih priča.

Lucy Brown.

Together with Amy in black

And I go back to black...

zato što ništa nije kako treba da bude.

zato što sam svesna da će mi nestati jetra. ako već nije.
zato što je mrzim.
zato što znam da radim to zbog tebe i ako nikad nećeš znati. hmm. glupo.
zato što ljudi odlaze.
zato što je crno novo šareno.
zato što ne želim da koračam u nazad.
zato što se tišina dere.
zato što venama teče jeza.
zato što sam blizanac u horoskopu.
zato što me čak i komarci preskaču. A njih je teško zaobići.
zato što ne volim kada ljudi plaču od muke.
zato što me Bukowski uvek uteši.
zato što Bog nije veliki.
zato što uživam uz Amy.

because I'm back to black.

eto zašto.

...

Palp

I ako nisam znala razlog Đ-ovog dolaska, ipak sam bila srećna jer ću se napokon socijalizovati i izaći iz kuće svojevoljno po ovom ogavnom vremenu koje ubija u pojam. Dogovorili smo se da to bude Ušće, mesto gde ljudi manje smrde a klime rade. Istina, kafa im i nije tako jeftina, ali sedenje sa Đ i D je neprocenjivo. No trebalo je dođi do tamo.
Đ mi šalje poruku u pola 12 da je stigao. Fuck. Ja tek krećem za petnaest minuta, jer je Ušće prokelto daleko. Grabim torbu u kojoj mi stoje pantalone, jer na časovima vožnje ne do Buda da imaš berbude ili nešto u čemu nećeš prokuvati, a onda pokušavam da odoletim do tamo. Mrzim kada me ljudi čekaju.
Sa 300 dinara u džepu, pokušavam da prebrojim koliko prokletih karata mogu da kupim, jer znam da ljudi u svetleće žutim prslucima mogu da uđu u bas kada pucnu prstima.
Naravno svi autobusi koji mi ne trebaju su prošli, a koje obično čekam +30 minuta. Prokleta pedesetica, napokon! Bilo je okej. Okej kako može da bude, usmrdela sam se dovoljno da sama sebe osetim, nije bilo toliko strašno da bi i drugi uspeli da osete.
Izlazim na Banjici, i naravno pokšavam da se smestim u hlad zato što znam-da-ću-sedamdesetosmicu-čekati-vekovima.
I tako je i bilo. Umirala sam na stanici pretvarajući se u baru.
Ha! Eto ga famozni autobus. Ulazim sva srećna, jer postoji mogućnost da možda, samo možda neću zakasniti i kucam jednu od dve karte koju sam uspela da kupim. Sledećih pet minuta je bilo okej dok nisu počeli da ulaze razni ljudi od kojih ti dođe da sedneš u ćošak i moliš Boga da te ne dotaknu.
Znači, imamo bakutu ispred mene koja jako puno smrdi, toliko da te tera da se okreneš, a onda kada se okreneš do tebe stoji deka koji ima neku staru zelenu JNA tetovažu, i sa podignutom rukom maltene ispod moje glave pokušava da održi balans a da ne padne. Ne mogu da se pomeri. Zakovana sam u ćošku smrada i znoja, i počinjem da se osećam klaustofobično. Deka je izašao, i pomerajući se na drugo mesto gde neću umreti, nalećem na hipi Isusa koji stoji na vratim i priča sam sa sobom, gledajući me čudno. Okej. Ne želim da stojim tu. Stala sam iza simpatičnog roma kome na džepu farmerica sija neki čudan znak, i toliko divno miriše da sam se zapitala zbog čega nisam odmah stala tu. Hmm. U pokušaju da izađem iz prokeltog autobusa, neki čiča me gazi, a ja kroz masu prolazim besna nadajući se da neću pasti tako što ću se saplesti o pertlu ili-šta-god-drugo.
Ulazim u Ušće. Istina, klima radi a ljudi manje smrde, i uspešno pronalazim kafić gde sede Đ i D.
Naručujem hladan nes i čašu vode i sa histerijom prepričavam svoj smrdljivi događaj. A onda saznajem da Đ ide na Maltu. Huh.
Razmišljam o tome kako ću ja ponovo morati da se probijam kroz razne grozote dok ne stignem na čas vožnje. Da li da se smejem ili da plačem? Hmm.Bio je to zanimljiviji deo dana. A sutra će biti isto. Sve dok ne dobijem vozačku.

Spusti me na zemlju.

ja idem dalje ...

ja uvidim razliku. Shvatam da sam došla do pola puta, ako ja uvidim razliku.

neretko se to dešava, ali desi se.

nekako polako slećem na zemlju, ali i dalje negde lebdim par santima iznad.

neka, imam ja vremena.

bilo je lepo ovih šest dana.

svašta naučiš, svašta shvatiš. Pređeš još jedan stepenik napred.

budeš srećan, tužan, izujedan od strane odvratnih insekata, dokažeš se, ili postaneš greška.

dobiješ priliku da ispraviš.

samo se pitaš da li to želiš?

menjaš se. menjam se.

u svoju torbu čarobnih pogleda, dodaš još par očiju i nastaviš.

da lebdiš samo par santima iznad zemlje i pokušaš da shvatiš život i ljude.

svesno sam rizikovala i zadovoljna sam.

... ja idem dalje, a Vi ako želite možete sa mnom. Ja ću rizikovati da Vas povedem.

lepo je kada naučiš, stvarno jeste.

samo svoja, L.

Use somebody.

...Thanks for the memories, even though they weren't so great...

teraš me da pišem o tebi.

o Vama.

uvek sam se pitala zbog čega se vraćam na tu tanku, skoro ne vidljivu liniju u životu koju pokušavam da izbrišem.
a priča kao da se ponavlja iznova i iznova. Svi divni do jednog momenta.
Tog momenta! Kada počnete da brišete liniju. Da ribate dok prsti ne počnu da vam krvare, i taman kada ste mislili da ste došli do kraja, da ste izbrisali sve te grozote, eto ga ponovo. Odjednom se sama podebljala i tera vas da radite to što ne želite.
Da se sećate i da pišete.

190 fajlova u kojima žive svi ti ljudi ja imam kod sebe.
znate li koliko je 190 fajlova? Mnogo!

i onda tako uzmeš da se prisetiš kako si nekada pisao, i onda tako počnu da naviru sećanja i sve reči koji su tada morale da izađu na papir.

danas više nemam reči.
ne znam jer to do ljudi ili do mene.
ali čudno je. Čudno je kada znate da ste pak i više od 190 puta sahranile neku emociju.

starim ja, stare i oni.  
Verovatno će me uvek terati da pišem o njima i ako to nikako ne želim.
Prokleti da su, pustila sam ih da zagrizu preveliko parče.

oh...
oćecam se kao osoba bez života kada ovako pišem blog.

neka me, danas ga neću ni imati. Ne uz njih.

voli Vas vaša bezživotna spisateljica bloga.

L.B

SuperWoman

... and she's here to save the world from evil

post koji sam pisala pola sata je nestao.

zato mrzim prokleti internet.

budite svesni jedne činjenice.

ako računate da imate sreće da živite još 60 godina, a to je 21 900 dana, izbrišite granice iz svog uma.

živite. kada pada kiša stavite kesu na glavu, izađite na trg i kisnite.

kampujte u šumi, skačite sa bandžija. Proputujte svet. Vidite, osetite, pipnite!

radite šta želite jer prokleto imamo još 21 900 dana života.

hajde da ne verujemo u granice i da ako već možemo proživim ovaj kratak život onako kako hoćemo.

P.S

ako ikada vidite SuperŽenu na nebu javite mi, da znam da težim ka drugom cilju osim ako to ne budem ja.

voli Vas vaše (ogorčeno na internet) Dete iz Močvare.

Cause heaven ain't close in a place like this.

... i tako ja danas rekoh ako Pakao postoji, prvu će me ubaciti tamo i krčkaću se dugo.
A nije da me briga. I  nije da verujem u Pakao, ali hipotetički rečeno da postoji ne bih imala ništa protiv.

U sredu je sve išlo kako ne treba. Bio je to dan oličenja mog malera. Od kada sam ustala na desu nogu, do kraja dana.
I onda odjednom, ka boom! 

Čoveče koliko sreće. I ako možda zbog toga ne bih trebalo da budem srećna, i ako bih možda zbog toga trebala da se krčkam u Paklu, who cares!? Jedan je život, moramo nekada da budemo i zli.

smejala sam se do suza.
Prokleta škola je gotova! Heeej, do Septembra meseca sam slobodna. Kao ptica. Mogu da letim, i živim i da zapravo uživam u jutrima umesto da ih proklinjem.

ovo leto će biti puno promena i biće za pamćenje.
verujte mi.

idem da uživam, i hladim se ventilatorom starim 2 godine.
... cause heaven ain't close in a place like this.

Kako je Lucy pojela sunce.

To sparno teško jutro, u dogovoru sa suncem rešilo je da je probudi.
Mokra i besna ustala je i otišla do frižidera.
Hladan sok nikada nije bio ukusniji i korisniji. Njenim venama sada je tekao ledeni šećer a nju je bilo briga.
Ventilator nije radio. Preprano je.
Preskakajući stvari i pazeći da ne stane na nesto što bi prouzrokovalo krvarenje na njnom stopalu, pokušala je da dođe do kreveta.
Sveže jutro. Sunce samo što je izašlo, i udarajući u roletnu svojim dugačkim zracima, pravilo je šare po zidovima.
Prokleto sunce! Pomislila je dok se vrtela po krevetu mokra. Neodstaje mi kiša.
Prolazili su sati a šare su postajale sve svetlije. Sunce je sve jače sijalo, a ona je i dalje pokušavala da zaspi.
Teško se diše.
Ventilator radi već dva sata, ali nije od velike pomoći.
Ona mašta o vetru i kiši, i pokušava da nađe bilo šta pozitivno u ovom šugavom vremenu.
Sada već ništa nije kako treba, i zamišlja kako leži u nekoj hladnjači i uživa.
Prošlo je već tri sata, nema više potrebe da pokušava da spava, otišla je pod hladan tuš i tamo stajala četrdeset minuta, uživajući samo u vodi.
Tanjir, viljuška i nož čekali su je na stolu pošto je izašla iz ledenog Raja.
Želiš li da doručkuješ nešto? Upitali su je.
Da, želim da pojedem sunce! Odgovorila je.
Pogasila je sva svetla, zatvorila sve prozore, ukoljučila ventilator da duva samo na jednu stranu, stavila svoj crni lejzi beg ispred i legla. Zaspala je u mraku i hladovini pokušavajući da maštom i kreativnošću stvori svoju jesen na plus 40. 
To je bio dan kada je Lucy pojela sunce.

Inkognito

Always on my own, living in the past...

izgleda da ipak treba da skrećem desno, a ne levo.

Doduše retki su slučajevi kada bih pomislila da je moj put bio pogrešan, ali nikada nisam ni probala drugi. Hmm.

Možda jeste vreme da zagrizem i ipak krenem desno, hmm? Šta velite?

Jednom nogom desno, jednom nigde. Bolje biti negde, nego nigde.

To je što je, pesnice me nikada nisu napustile a Bude mi ni moje starke.

... i tako sam se ja zaljubila u glas i muziku Toma Dicea.
tako je ... divno.

tetovirana sam.

imam notu sa kojom ću umreti, a unuci će valjda pričati kako im je baka kul.

Ne planiram da ostarim, bar ne duhom.

sitne svari se nekako sklanjaju sa puta, a ove krupne tek nadolaze.

Biće ovo jedno čudno i bitno leto, osećam.

slušala sam ovih dana razne neke pesme koje me podsete na ljude. Posebne ljude.

Ne znam da li treba da mi bude drago ili ne?
Nekako se svaka emocija i osećanje vraća uz njih. Nikada neće postojati obična slika.

svaka će nešto značiti, zato ću i umreti sa notom.

ovih dana mrzim sunce i komarce. Prokleti da su, uvek se nekako pojave u pogrešno vreme. Blah.

želim da Vam poručim.

skrenuću desno, i zašiću svoje detinjstvo za sebe.

Ja sam obolela od sindroma Petra Pana, i jednom ću stići do Nedođije, oh da hoću.

sada idem sa slusašam Toma Dicea, i da se pravim da ću naučiti još jednu stvar do sutra.

Inkognito je tu.
Ms. Lucy Brown.

Stotinu mi vamipra!

jutro je. 9:06 a ja sa poluotvorenim očima pokušavam da gledam u ekran. Ha!
i ako znam da postoji mogućnost da spavam duže, ne, ja sam se probudila da bih učila prokleti Paskal. Da bih NAučila prokleti Paskal!

pada kiša i to je on što ovo jutro čini još savršenijim za spavanje.
Blah, oduvek ću ispaštati za sitne greške koje sam ostavljala za sutra.

krasta sa tetovaže neće da se skine. Svrbi me.
još jedan deo se uspešno završava. Napokon, nisam mogla da dočekam.

dobila sam etiketu od života.
+18. Nije kul. Nisam je još htela, ali kao da ja mogu da biram? Kao da bilo ko može da bira ...

još dve nedelje do slobode.
Jedva čekam!

moblini pišti da mu je baterija prazna a ja moram da nađem punjač.
a i prošlo je deset minuta, mislim da bih trebalo da idem da se skoncetrišem na Paskal, crko da Buda da!

Don''t worry, be happy :)

gone with the rain ...
T.

pronašla sam pitanje.
potrajaće dok ne dođem do odgovora i ako znam gde je.

dala bih bubreg za gumene bombone, i gurmen emocije.

Tako mi Bude, dala bih.

u zemlji gruva, 
T.

I'm becoming Insane

Sve te pogrešne smrti sada cvile pred vratima beskraja.
Žao mi je. 

zbirka pogrečnih lečeva, zbog pogrečnog vremena.
I zajedno pod ruku sa izgubljenim dušama
koračaju duboko sivim gradom, znajući da su pogrešni.

svi ti koji su sada mrtvi, a možda nije bilo vreme.
Možda prosto nije bilo vreme da sada sami i izgubljeni
puze po duboko sivom gradu!

snovi koji su bili tako živi i svetli,
sada počivaju na hladnom asfaltu pogrešnog dana.
prestajem da verujem u sudbinu,
počinjem da verujem u vreme.
A ovo je prokleto pogrešno!

To je par reči koje su iscurele na papir ovih dana.
ovo proleće je tako teško i sivo. I na momente se pojavi svetlost u obliku sunčevog zraka, ali nestane.
i dok vodim neprekidnu borbu sa vremenom, borim se da ustanem. Kandžama me tako grebe, i daje sve od sebe da me ubije.
ne. Mene vreme neće ubiti, ali će me izgrebati toliko da ću početi da krvarim. I boleće.
Ali ustaću, zato što uvek ustanem i znam da imam snage da se izborim sa njim.
Iznova i iznova i iznova.

jer ipak sam to ja.

до следующего раза, я говорю сена для всех.

Ka.

I see invisable movement in every town.

Jezivo je ovo mesto.
Jezivi su ovi glupi, maloumni ljudi koji me posmatraju.
Kao da sam u muzeju voštanih figura.
Kao da sam prokleta figura!

ti jadni, jadni ljudi bez života.

ponekad ume da bude prijatno.
Oseća se vetar i sloboda se nazire kroz debele dugačke linije.
Nadu sam preskočila odmah pošto sam kročila u taj odvratni prostor,
a sreća se stopila sa onom žvakom koju sam zgazila.
hladno je.

Ne bih trebalo da se žalim. 
Dobila sam ogavno staro ćebe sa po kojom rupom od moljaca,
i žuti jastuk. 
hladna je zemlja na kojoj počivaju moji snovi.

Vidim mozaik nepoznatih lica koja se svakodnevno menjaju.
I nikome nije toliko stalo da pogleda dva puta. Nikome.

venama teče siva voda koju svaki dan dobijam
u flašici staroj vekovima.
I vreme korača oko mene, a ja prekrivena isprano bušnim ćebetom,
pokušavam da shvatim šta ja zapravo tražim ovde.

ne bi trebalo da se žalim.
ponudili su mi život.

Osećam kao da se svet okrece oko mene.
Sklupčana kao puž kome je zašivena sudbina da nosi dom na svojim ledjima,
razmišljam o tome da li možda treba da glumim puža i pokušam da ponosem
sve na svojim ledjima.

jagodice na desnoj ruci mi uveliko krvare od udaranja u pod
zbog nervoze koju mi unosi On koji je došao drugi dan.
On je jedini došao drugi dan.

Prošlo je pet dana a ja već počinjem da se kočim.
mozak mi je usisan od strane vakuma koji prozivode svi ti
monstrumi koji me svakodnevno gledaju.

osećam se kao prokleta figura!

teško dišem.
teško gledam.
sklupčanih očiju, više ne vidim mozaik lica,
ne osećam hladnoću, niti verujem u snove.

a ponovo ne treba da se žalim,
ponudili su mi deo, a ja sam htela celo parče.

zato mi je hladno. zato ležim na podu prkrivena
sada već smrdljivim ćebetom, pokšuavajući da uhvatim snove na tankom sada već crnom jastuku.
zato što sam sama sebi oduzela beskraj, prihvativši da se vežem.

Da, postigla sam svoj cilj,
promenivši se uz verovanje da ja ne umem da se menjam.

napustila sam kavez.

Crno ili belo?

Posmatrala sam Gavrana na dugoj tankoj grani
koji je sa slašću jeo malog belog sada već uveliko mrtvog miša.
Izgledao je srećno, Gavran.
Srećno koliko može da bude sa činjenicom da će uskoro slasno ručkati.
A mali miš?
E pa Miško je bio samo mrtav.
Mrtav i raspadnut u stomačnoj kiselini nekog tamo ogromnog Gavrana.
Današnji dan miriše na bol, samo nisam još sigurna čiji.

24.4.2010

Drugačije ne postoji.

To je što je, i sa tim ljudi moraju da se pomire.
Ako žele naravno.
program ja;

begin
Ja volim da pričam. Volim da filozofiram.
Rođeni sam optimista, ali da, umem da kažem da mi nije lepo. Jer prosto nekad ti nije lepo.
Ne terajte me da đuskam uz folk muziku na rođendanu, jer ne želim. Trezna, pripita žao mi je to sam ja.
Prihvatite činjenicu da psujem. Ne, to ne znači da moj rečnik nije dovoljno bogat i da ja ne umem da kažem drugo, prosto to mi je luft.
Da, pišem (crtam) morbidno, bolesno, psihodelične stvari. To sam ja.
Da, živim u metaforama i nemojte tražiti da ih se odreknem jer ne mogu, ne želim.
Moj alter ego su moje reči.
Pijem previše Coca-cole, znam.
Ubiću Vas u pojam sa filozofiranjem, ako ne želite da slušate šta imam da kažem, recite mi to, ja ne želim da moje reči teku uzalud.
Volim da grlim ljude. Mnoooogo volim da grlim ljude.
Davaću Vam nadimke.
Ako nešto želim da uradim i verujem da treba da uložim svoje vreme i sebe u to, nemojte mi reći da su sitne stvari beznačajne i glupe.
Ja volim sitne stvari! 
Ne, ne verujem u Đavole, ne, ne volim groblja, i ne nisam u sekti, samo volim crnu boju. Boju.
To što me zanima istorija ne znači da sam Nacista.
I da, ako želim da dobijem keca iz matematike, dobiću ga. Ne morate mi reći da samo "Mogla bolje".
Znam ko sam, znam šta sam. Ili me prihvatite, ili nemojte. 
end of begining...

Error

Ceremonija. lepota. histerija. mistično. snovi,
orgazam. senka. mašta. cirkus. ludilo. fantazija. horor,
mrak. razum. zlo. anedjeo. demon. psiho,
lucifer. jadno. fobija. lenjir. fokus. ključ,
bedž. gnev. cink. greška...

21.2.2010

Trčeći za životom, saplela sam se o isti.
Pokušavajući da ušijem dušu koju sam ispustila,
u trenutku shvatam da je igla premala.
Danas se zaista plašim da će me napustiti zauvek.
Ne želim biti čovek bez duše, takvi brzo umiru.

 

Zarez

Trenutno stanje : Srećna.
Znate ... ja kad sam srećna ja i da hoću ne mogu da pišem. Ne znam ni sama što.
Da muči me migrena ponovo, da muči me zub, da i dalje u glavi imam sto jedno pitanje, nisam sela i napisala ništa preko mesec dana, ali sam srećna.

Skontala sam da sam navučena na zarez. Mislim da ni ja ne razumem zašto, ali ako obratite pažnju (kao što sam i ja slučajno) videćete da jako puno koristim zareze.
Uzela sam ponovo Bukowskog. Kao pokušaj inspiracije, nešto sam umislila da ću čitajući njega početi da pišem, we will see.

Volela bih da postoje ramovi koji će uokviriti momente kao celinu da mogu da ih okačim na zid i uživam.
Ovako su to samo sećanja koja se čuvaju kao blago da slučajno negde, nekad ne odlete.

idem ... idem da budem srećna koliko je to moguće i da jednom uokvirim tu sreću i imaginarni okvir. Huh, ako ništa ostaće mi bar sećanje.

Čitajući Bukowskog sa osmehom na licu,
voli Vas vaša T.

Back to hell.

Vratila sam svoju dušu u ležište :)
Da jesam, vratila sam se. I čudno je kako sam jedva čekala da legnem u svoj krevet (jedina materijalna stvar koja mi je nedostajala, čak više od neta!) a zapravo kada se to desilo, poželela sam da sam u sobi 207, a ne u svom stanu.

Trebaće mi vremena da se sastavim i rasporedim osećanja na svoja mesta.
Da nedostaje mi, da volela bih da sam sada na pauzi na kojoj pričam sa tim divnim ljudima i pijem coca-colu, ali ne. Izgleda kao da je proletelo baš iz tog razloga jer je bilo super.

Uvek me sve sastavi i skontam šta se sve zapravo desilo, par dana pošto se vratim u stvarnost, ako tako to mogu nazvati.
Nije mi nedostajao net, gužva u gradu, niti sam koristila telefon, i sve je to zapravo dokaz da kada imaš prave ljude oko sebe, i prave stvari ništa od tih materijalnih stvari ti ne trebaju niti nedostaju.

Upoznala hrpu ljudi sa kojima ću se u budućnosti nadam se družiti.
Jela pohovano svaki dan, osnovala novu političku stranku zajdeno sa još ljudi (peas!), naučila toliko novih stvari, kvalitetno i divno provela tako kratkih a tako dugih deset dana u ovom kratkom životu :) 

to mu dodje to za sada. Vraćanjem u pakao, taj isti se i nastavlja. Rad, rad i samo rad :Puz sećanja i pozitivnost zaista bez problema može fino da se živi, pa i pored milion obaveza.

do sledećeg kuckanja, vaš Hose Miguel.

peace.

 

Walking on air.

Little creepy girl with
Her little creepy face,
Saying funny things that you've never heard.
Do you know what it's all about?
Are you brave enough to figure out?
Know that you could set your world on fire,
If you're strong enough to leave your doubts.

Rekla mi je danas doktorka "Jao Tijana dugo se nismo videle. A mogla si i kasnije da dodjes".
Pricam kao da zivim u buretu. I onda mi kazu "Nemoj da krestis, bolje cuti", haha, oni bi da ja prestanem da pricam. E pa tesko dragi moji! Tesko. (:

Beli su ovi dani. Cudni. Nisam sigurna kako bi spakovala svoja osecanja. Ima tu i straha, i besa i srece. Na sat redje gledam, plasim se da ce me vreme pojesti ako stalno budem trazila da stane.
Puno je pitanja ovih dana. Malo odgovora. Sve se spremam da uzmem da procitam Proces, ako kao da me nesto zaustavlja.

U ponedeljak palim 10 dana na uzivanje. Recimo uzivanje. Idem da vratim dusu u svoje leziste (: Ja se nadam da ce biti lepo. 
Konstatovala sam da su ljudi stoka. Prljavija i gluplja od prave stoke. Tuzno je to, ali sta da im radim.

Izludjuje me ovaj sneg. Jedini cizme koje imam propustaju jer su uplovile u more snega. Hladno mi je, mrzim da se trontam. Sanjam takve nebuloze da to nije normalno. Skinula sam neku bezveznu igricu zato sto ne mogu da pisem a dosadno mi je.
Boravicu na fakultetu za fizicku hemiju i ta cinjenica me sokira, ali ujedno i cini ushicenom. Bice kul.

i tako ... Ne mogu nista da kazem, a ni da napisem.
letim nevidljivim krilima i spremna sam na sve.

otisla sam do 24. Marta,

uz topao caj sa medom i jadnom igricom na pokvarenom kompu,

trenutno nicija...

T.

Potrebe.

BEZ SLIKE

Nije mi potrebna sreca.

Meni treba parce srece.

Ne zelim da ih poznajem sve.
Zelim da poznajem samo odredjene.

Ne zelim da budem skroz ispunjena.
Zelim da moja dusa bude popunjena.

Necu da moj svet bude ogroman.
Zelim da moj svet bude moj.

Ne zelim krupne stvari.
Ja volim sitno.

Ne treba mi zdrav razum.
Treba mi dovoljna doza ludila.

Meni nije potrebno sunce.
Ja volim kisu.

Ne zelim da mi oni pricaju.
Zelim da slusam vetar.

Ne zelim svoje zelje.
Hocu da mi ispune snovi.

Necu nikada prestati da pricam.
Ali uvek cu duplo vise razmisljati.

Ne treba mi buka.
Zelim da se tisina dere.

Ne zelim da umrem nikada.
Plasim se besmrtnosti.

Necu da volim crno.
Hocu da moja crna dobije boju.

Nisu mi potreba sredstva.
Meni su potrebne reci.

Plasim se visine.
Ne zelim da padnem nisko.

Ja mrzim sredinu.
A zivim u istoj.

Zelim, da u stvari sve sto zelim nikada ne postane ono sto ne zelim.
Puste zelje.

I kraj!

Curi.

Sva dobrota koju sam posedovala iscurela je kroz moje oči.
Svo verovanje koje sam gajila izbrisalo se tom istom, mojom dobrotom.
Dan kada sam shvatila da malo ko zna za dobrotu i iskrenost,
bio je dan kada sam počela da verujem da sa neba pada perije.
Od tog dana visim naopačke.

Napokon!

Prošao je  "n" dana od kada nisam pisala blog. Tačnije prošlo je dva dana od kada nisam pisala blog, samo što se pre ta dva dana moj komp pokvario pa taj post nije uspeo da bude predstavljen užoj populaciji koja bi ga čitala.

No danas sam tu. Yey - mislim se ja, Oh ne - mislite se vi :P
Juče sam posle dve nedelje prvi put napisala nešto što je imalo smisla, pa se to treba proslaviti novim postom na blogu. Napokon! Ha-ha.

Trčim već danima i ne znam gde mi je glava. Kao Super Woman od gume, svuda sam samo ne tamo gde treba da budem. 
Bila sam danas na Festu! Napokon! Gledala sam "Baaria", očarana sam. Film je fenomenalan. Toliko je dobro urađen... Priča, radnja, glumci ... Iz svog srca Vam preporučujem, verujte mi nećete zažaliti.

Ponovo je svakodnevno počela da me boli glupa glava. Nisam sigurna kako još uvek uspeva da stoji, to je zaista čudo.

Ali možda najvažnija stvar, meni ... PROLEĆE! Napokon!
Čoveče koji filing kada izađeš napolje a ono miriše na proleće. Heeej, pa ja sam juče posle tri meseca ponovo obula starke, to je sreća! 

Rvam se sa slovima. Rečima. Nemam ih dovoljno. Imam osećaj kao da u životu nisam pročitala ni jednu knjigu. 
I napadaju me kao da sam im ja ko zna šta skrivila, a ja ih volim isto koliko i druge bitne stvari.
Prošle dve nedelje je bio teško preživeti zdrav, no uspela sam. Što ne znači da se ove nedelje neću razboleti. 

Do sada sam uspela par puta da preteknem vreme, ali iz iskustva znam da to ne bi trebalo više da radim. Umorna sam, jako sam umorna, ali proleće korača i moram da se odmorim da bih uživala. Ipak se smejem.

I ovo je bilo previše za danas, otišla sam ...

ponovo da spavam i sanjam, Nedođija me dugo nije videla.

Ovih dana sve sem svoja,

srdačno T.

Plac.

Kopali smo golim rukama tesku zemlju,
kopali smo dok nam ruke nisu poprimile boju okorelog balta.
iscupali smo svo cvece i gledali korenje kako jeca dok ga vadimo iz likera zivota.
koliko suza je proliveno tog dana,
koliko napacenih dusa se raspalo.
a sve to zbog cega?
zbog grumena nade koji smo pokusali da iscedimo iz zemlje koja je neprestano jecala.
oni koji su je imali, izgubili su je, oni koji su je trazili zagubili su je.
izgleda da smo kopali na pogresnom mestu - rece on i ode.
bila je to kobna noc za sve.

One chance?

razmisljam danas.
Sta ako nikad ne odem u Indiju?
Ili ako ne budem imala staru zutu bubu?
Kontam.
Toliko mnogo mogucnosti a tako malo vremena.
Na primer:
Volela bih da budem DJ. Onaj pravi, pravcati DJ. Da vrtim one ploce kao manijak, i da to zvuci fnomenalno.
Ili .. da sviram klavir. Tako mala stvar a stvara toliko veliku emociju.
Da plivam sa delfinima.
Uvek sam htela da surfujem okeanom, i sama biram saru daske.
Motorom proputovati svet?
Zelim da odem u Afriku i Indiju. Zelim da upoznam onaj narod. Njihov narod.
Volela bih da zivim u Egiptu, bar mesec dana. Kleopatra, piramide, faraoni, mumije, kamile, pustinja. Ne mozes to sve za 15 dana.
Zaista zelim da obidjem sve.

Hocu... hocu da ljudi u autobusu procitaju moje ime "Na danasnji dan". Zelim da napravim nesto veliko, od ovog malog zivota. Sve vise mislim da mi klizi kroz prste, a da nista ne uspevam.
Umem da crtam, ali ne dovoljno dobro, umem da pevam, ali ne dovoljno dobro. Umem da pisem, ali nisam sigurna koliko dobro.

Jos jedan mrav u mravinjaku. Toliko mala, a ponovo toliko velika.
Sa mnogo zelja a malo vremena. S' ciljem da napravi nesto veliko, ali stoji s' pocetkom na kraju.

Zelim da vidim svet, da vidim ljude, da uradim nesto vredno, znacajno, za mene ali i za druge.
Danas umem da se borim samo recima, vidicemo da li ce me sutra te reci podici i pomoci.
I belive that world will be mine. It's one and only chance to survive - by beliving.

Sa velikim zeljama, iz kutije pretrpane snegom, javljam se i odlazim,
vasa i svoja,

T.

Smisao.

Da li sam svuda gde su mi tragovi,
ko zna s čim sam se spajao,
a nisam ni takao?

Možda sam boravio i u svom životu,
možda postoje izvesni znaci,
ali kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram. 


Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe,
sve češće mi se čini
da nisam nikakav oblik,
vec da slobodno jedrim kroz sopstveno
pijanstvo, prepušten sunčevom vetru,
odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem. 

Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće,
ponekad izmislim sadašnjost
da imam gde da prenoćim.
Isuviše sam video da bih smeo da tvrdim,
mnogo sam saznao da bih imao i jedan dokaz.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
samnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.

Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.

Sa mnom je čudno čak i umreti, ja se ne završavam.

(Mika Antić - Sa mnom se može)

rupa.

Rupa.Preskačem sve te smrti koje smrde na užeglo. Vidi se da niko nije čistio. Trudim se, ali postaje sve teže i teže. U jednom trenutku shvatite da vam onaj sugavi gradski vazduh nedostaje. Nedostaju vam bezmozgi stvorovi, dosadni penzioneri i deca koja skiče. Gušim se. Koračajući kroz maleni otvor pun smrada na smrt, razmišljam gde ću ovde sahraniti svoje emocije. Shvatam. Tamo gde sahranim sebe, sahraniću i njih. Ovo nije pravo mesto, previše smrdi – rekoh naglas dok sam gazila po mulju i gledala u mrtvog pacova. Ne želim da završim kao on.

Kljuc.

sve sto kazem ima smisla.
bunt.
svako slove koje napisem.
bunt.
svaku rec koju kazem.
bunt.
sve sto popijem.
bunt.
sve sto pojedem.
bunt.
sve sto uradim.
bunt.
vazduh koji disem.
bunt.
sve sto pomislim.
bunt.
sve sto o meni mislite.
bunt.
sve sto cu postici.
bunt.
sve sto planiram.
bunt.
ja ne glumim...
bunt.
ja zivim...
bunt.
i planiram da na tome ostane.
bunt.
ja nisam neko treci. ja sam samo...
bunt.
ja.

Izgubljena deca.

U svetu postoji jedno carstvo...

Setila sam se dana pre juce da me sok od zove podseca na detinjstvo.
E ... a nisam ga pila sigurno deset godina.
Taj miris, taj ukus, to osecanje detinjstva. Covece koliko mi nedostaje!

Jednom sam na moru gurala nogu kroz ogradu terase, i ispala mi je papuca. Haha, onda sam skakutala tri stepenika u krug na jednoj nozi da bi uzela papucu.
A jedno leto sam se ispekla na expres lonac kod babe na placu, i ako je ona rekla da ne prilazimo loncu, ali Boze, kako meni neko nesto da zabrani? Haha. I dan danas imam oziljak na kolenu.

Secam se koliko sam bila srecna svake godine kada treba da dobijem poklon za Novu godinu.
Ili onda kada mi je caca rekao da Deda Mraz ne postoji. Imala sam mozda pet godina i stajala sam na tea peci u mom roze duksu na pcelice. I dalje verujem da postoji. (:

Haha, ili kada mi je tata kupio flomastere ako obecam da necu plakati kada budemo isli da vidimo mamu u porodiliste.

Mama, koja je nocima sedela da bi meni napravila sliku Wini Pua za tortu, koju bi mi posle pojeli kao da slike nije ni bilo.
Secam se ...
dana kada sam shvatila da se jednom necu probuditi.

Spageta u Grckoj, tobogana u Meku, klackalica.
Kada sam dobila one odvratne plave papuce sa cveticima, Boze koliko sam ih volela.
Jaooo zuti tamaguci. Nikome ga nisam davala, o ne. Mislim da je bilo neko pile, koje sam ja kao cuvala i hranila, haha.

Crnog kreveta gde smo svi spavali koji smo posle koristili kao tobogan.
Dzekija. Moja omiljena igracka, ujedno i prva u zivotu. I dalje ga cuvam, i citav je.

Rata. Sirena. Bombi. Zemljotresa.
Suza i cudnih osecanja.
A sta znas kad si klinja ...
Secam se da jedni prijatelji nisu hteli da mi dodju na rodjendan jer su se plasili rata. 
Kasete Kuguarsa i Baba. Pesme "Dejo majstore pa ti si Bog" i "Ovo ja noc bez sna".
Prvih rolera i zute-zelene bicikle na dva tocka.

Mog kreveta na sprat u obliku kuce koji mi je deka napravio.

Secam se soka od zove, koji sam ponovo pila dana pre juce i koji me je kao vremeplov vratio nazad.
Koliko mi nedostaje!


U potrazi za Alisom i zemljom cuda.
Gone with the wind.

Srdacno vasa, 
T.

Š.B.B.K.B.B

Sta ako me sutra udari biciklista, i poginem tako sto sam pala pod autobus?
A … sta ako se zagrcnem mrvicom keksa, i ako znam da nisam trebala da ga pojedem?
Mozda se sapletem o kesten, padnem I udarim glavom o stepenice? Na mestu mrtva.
Nije ne moguce.
Mozda mi luster padne na glavu?
Mozda umrem od smrada autobusom kojim se svakodnevno vozim.
Uvek sam govorila da ako ce nesto da me zgazi, to bar budu neka dobra kola.
Zamislite udari vas fica. Haha. Tuzno.
Ko bi dosao na sahranu?
Ili bolje pitanje, da li bi dosli zato sto zele, ili zato sto misle da moraju.
Ne zelim da neko mora da dodje.
I kakvo cvece bi mi kupili?
Ja bih htela zute ruze, one su nekako egzoticne.
A ako ne stignem da svima kazem to sto sam htela? – Sta onda?
I da li bi me zaboravili?
Sigurno bi dosli oni maluomni ljigavi stvorovi i pricali kako sam ja bila ovakva, i onakva, a pritom ne znaju o meni ama bas nista.
I sta ako ne stignem da uradim ni polivinu onoga sto zelim?
To mene plasi.
Negde bi naglasila da zelim da mi sviraju “Daire”, zato sto volim tu pesmu.
Zelela bih da se smejem kada todje taj momenat, i volela bih da bude dobar.
Onako … spokojno da odletim od svog ovog ludila.A to definitivno nije uskoro, niti ce biti.Ne mirisem ni slovo s od reci spokojna, a ne osecanje.
Nije ovo prica o smrti, ne. Ovo je prica o zivotu.
Nazdravimo za srce koje svakodnevno kuca, i plucima koja nas drze.
Za mamu i tatu koji su nas napravili, i sve unutrasnje organi koji nas odrzavaju u zivotu.
Ziveli! Za zivot!

Delirijum.

Njegove kosti

Po kamenju prospi

Jer prosjak je to

Niko ovdasnji 

Juce nisam uspela da kupim kartu za Avatara. A ni za danas. Zato sto se brzo rasproda, i onda moras da lutas po beogradskim bioskopima da bi kupio kartu. Njah.

Zato sam tih 500 dinara dala za knjigu, fenomenalnu knjigu Nila Gejmena - Knjga o groblju.

Obicno ne kupujem knjige. Kupujem stripove, a knjige uzimam iz biblioteke. Ali ova je bila nekako posebna. Osetila sam se kao da mi je duznost da je kupim, bez razmisljanja.
A ako cemo o piscu, Gejmen je covek koji ima toliko maste u svojoj glavi da sam se zapanjila.
Sendmen je Gejmenovih ruku delo. Nije normalo koliko je dobro.

Ja nisam ljubitelj romana. Ja ne volim da citam, a ni da pisem dugacke forme, nekako se jako brzo izgubim i onda batalim to. Ali sinoc kad sam dosla kuci, odma' sam uzela da citam, i nekako ... Lezi mi, ovaj roman, ova prica, prosto mi lezi. Odusevljena sam!
I onda ... nije mi bilo toliko krivo sto nisam ogledala taj cuveni Avatar, jer sam se potpuno preselila na groblje, i bilo mi je veoma prijatno moram priznati. A Avatar cu svakako gledati.

Tu je svakako i Bukowski koga mogu da citam 24/7.

I tako ... vratila sam se knjigama/stripovima, i to mi bas prija. Vratila sam se u svoj svet, a mozda sam i usla u tudji.
Dosta slusam Wikluha i Flip-Flopa u poslednje vreme. Ti ljudi znaju da prenesu emociju koju su zacrtali.

Uvek sam mislila da na groblju tisina ubija u pojam, ali mislim da cu se ovih dana preseliti tamo, makar u svojoj glavi.
Pod utiskom sam.

Svoja, vasa, morbidna, nenormalna, bolesna u mozak. Sve dok disem i trepcem, zadovoljna sam.

S' bolesnim idejama, T.

Dete iz močvare.

Udaraj, deri se, arlauci, zabij nokte u kozu i cekaj da pocne da boli…
  A onda stani. Udahni i zapitaj se da li ti je bolje?
  Da li se osecas kao da je u jednoj sekundi ceo tvoj zivot prosao kroz jedan uzdah.
I voli. Nauci da volis, i saznaj kako boli.
  A boli, veruj mi.
  A onda, onda poksaj da shvatis da nokti u tvojoj kozi ne mogu da se mere sa tim bolom.
Razumi…
Svoje potrebe. Svoje emocije i svoja osecanja.
Nauci se odbijanju, nauci se samoci.
Nauci da trpis, nauci da dajes.
Shvati da neces uvek dobiti onoliko koliko ti treba.
Snadji se…
Pokusaj da shvatis da ce zeleti da te ubiju.
Ojacaj  i ne daj se.
Nauci da ne mozes uvek da primas atome pozitivne energije.
Zaledi se i znaj da ti dajes sibice.
Ne daj da te spuste, jer ti vladas svojim merdevina.
Shvati da ces nekada biti providan, a da ce o tebi pricati kao da si ipak tu medju svim ostalima.
Nauci da lazes. Tj. nauci da ne govoris istinu.
  Napravi sam svoj stit, i slusaj me, ne daj nikome da predje preko tvoje granice!
  Ne pitaj kako je, cuces price koje znaju da zabole. 
Nekada ces cak dobiti i prazne redove, i znaces da taj neko nije bas neke volje.
  Ne daj nikada da te slome.
I ako ikada krenes da pravis statutu od sebe, dobro, ali dobro razmisli koji ces materijal koristiti.
Nekada sudbina ne moze sve da odredi, tvoja struktura samo od tebe zavisi.
Ne daj da neko to ucini.
  I posle svega toga ces shvatiti da su lepe stvari mnogo lepse, i naucices da cenis zivot.