Hrvatska crna udovica.

Haha, jedan deo krasne priče od letos kada sam se pržila u Cro :)

"20:40
Crna udovica

Pizdim.
Pizdim jer ovde ne postoji prokleti whireless bez passworda, i jako mi se pije hladna coca-cola.
pustila sam Nathalie Cardone - Hasta Siempre Commandante Che Guevara i pokušavam da zumiram dan.
More je bilo predivno. More je bilo toliko bistro u nekim čudnim nijansama plave i tirkiz,
ležala sam na steni a oko mene je bilo troje do četvoro ljudi. dovoljno da ti bude savršeno a ponovo toliko užasano.
muk. Jedino što se čulo bili su sitni talasi koji su udarali u stare oronule stene. Trenutak kada se more spaja sa nebom,
zaista jeste beskrajan.
Ali ja ne bi bila ja, kada me ne bi uhvatilo svako crveno. Počelo je da grmi, i stvorio se ogromni crni oblak, koji je iz daljine ličio na zavesu koju je neko postavio na sred mora. Krasno. U tom trenutku na plaži ostaje dvoje ljudi.
Načula sam glavnu kurvu na plaži koja priča o svom udvaraču, čoveku koji lovi ribe, puškom, u plićaku (!?), a koga ce kasnije ubiti posle lošeg sexa. Osećam u tom tmurnom oblaku. Spakovala sam tri kamena i jedno parče stakla (uvek se ispalim da je providan kamen. Jebi ga, ljudi se nadaju) i otišla.
A jesam li spomenula da sam bila na predivnom italijanskom groblju, koje je zapravo na neki čudan način prijatno. Meni. Meni koja mrzim groblja. E na tom groblju sam pronašla ženu koja se zvala Fani. I smejala sam se.
Hehe. i niko nije razumeo a meni je to bilo funny. Kontate ironiju? Fani i funny. I tako.
I dalje pokušavam da refreshujem interent i ako znam da neću naći mrežu, i dalje mi se pije hladna coca-cola, no tek sada počinjem da stičem utisak da gorim. Ne, nisam ponela kremu za sunčanje na plažu.

sanjala sam ga. jebeno sam ga sanjala.

uz N. Simone, odlazim da pitam sebe zašto pišem kvazi dnevnik i čitam Maine Kampf u PDFu pošto nisam spakovala knjigu.

debil, eto to sam ja.

Vaš, Kasper dobroćudni duh."

bez aludiranja na to sam sektaš i/ili fašista, hvala lepo :D