Inkognito

Always on my own, living in the past...

izgleda da ipak treba da skrećem desno, a ne levo.

Doduše retki su slučajevi kada bih pomislila da je moj put bio pogrešan, ali nikada nisam ni probala drugi. Hmm.

Možda jeste vreme da zagrizem i ipak krenem desno, hmm? Šta velite?

Jednom nogom desno, jednom nigde. Bolje biti negde, nego nigde.

To je što je, pesnice me nikada nisu napustile a Bude mi ni moje starke.

... i tako sam se ja zaljubila u glas i muziku Toma Dicea.
tako je ... divno.

tetovirana sam.

imam notu sa kojom ću umreti, a unuci će valjda pričati kako im je baka kul.

Ne planiram da ostarim, bar ne duhom.

sitne svari se nekako sklanjaju sa puta, a ove krupne tek nadolaze.

Biće ovo jedno čudno i bitno leto, osećam.

slušala sam ovih dana razne neke pesme koje me podsete na ljude. Posebne ljude.

Ne znam da li treba da mi bude drago ili ne?
Nekako se svaka emocija i osećanje vraća uz njih. Nikada neće postojati obična slika.

svaka će nešto značiti, zato ću i umreti sa notom.

ovih dana mrzim sunce i komarce. Prokleti da su, uvek se nekako pojave u pogrešno vreme. Blah.

želim da Vam poručim.

skrenuću desno, i zašiću svoje detinjstvo za sebe.

Ja sam obolela od sindroma Petra Pana, i jednom ću stići do Nedođije, oh da hoću.

sada idem sa slusašam Toma Dicea, i da se pravim da ću naučiti još jednu stvar do sutra.

Inkognito je tu.
Ms. Lucy Brown.