Do we really care?

Pitam se ...

da li je nekoga zaista briga što je u mojoj sobi maltene minus, što ja sedim u vunenim čarapama i slušam jezz. Još me više zanima, zašto ja mislim da bi neko želeo to da zna.

jesam li ja jedina, ili (kao i uvek :)) manjina koja prosto voli random činjenice, i koja misli da su one bitne isto koliko i sve ostale veeeelike stvari.

i jesam, vratila sam se iz Sarajeva u ovu istu rupu odakle sam i pošla, i da bilo mi je predivno, ali da li neko zaista želi da čuje o tome, ili ja imam golemu potrebu da kažem.

profesionalna deformacija.
uvek kada se osećaš prenatrpano informacijama imaš potrebu da ih staviš na papir, nadajući se (ili ne) da će se neko možda pronaći u gomili nabacanih činjenica.
jebiga.
tako ja to radim.

Uvek je bilo teže napisati a lakše kliknuti remove. Kada misliš da si preterao, ili da su te činjenice juče bile okej, a da su danas šugave.
I samo ljudi kojima fali neka daska u glavi (ili je pak imaju viška) mogu da sede, i bacaju činjenice na papir, koje će posle proširiti zlom zvanom internet.

koliko god zanimljivo u nekim trenucima bilo, pitanje zapravo jeste "Do we really care?".

možda su ljudi, a ponovo možda sam to samo ja.
luđakinja koja nosi norveški novac oko vrata, dobija ogromnu količinu energije kada zagrli prave ljude, i živi da sluša i piše.

"...sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam" - da, možda sam ipak to ja.

slušajući jezz u svojim starim vunenim čarapama, odlazi da se seća.

L.B