Ove ruke mogu ova glava zna.

...i nema prepreka, nema prepreka.

Sinoć. Sinoć je bilo, huh. Sinoć je sreća ponovo zakucala.
Ali ovaj put nije došla sama. Povela je sa sobom energiju, ljubav,
emocije,i ceo paket onoga od čega se prosto osećaš ... potpuno.

Sinoć su ti divni ljudi sa iskrenim osmesima na licu,
poklonili nama svoje reči od kojih se ti osećaš bitno, a ne sitno,
i lepo. Prosto lepo.

Pružili su nam bekstvo. I bilo je jebeno sjajno pobeći!

Bez prepreka, oči u oči, iskreno i znojavo Bude mi.
Bez vode, dehidrirano, ali ispunjeno i divno.

i da, u nekom momentu osećaš se kao ludak koji stoji u prvom redu
i maše rukama, dok se plašiš da zakačiš kabal mikrofona.
Dok skačeš, i dereš se a ne čuješ, žedan si a voda stoji pored tebe.
Dok čekaš u redu,
da bi se slikao sa ljudima  koji su pozvali sreću na tvoja vrata.

I skontaš da te briga. Jer si srećan, uprskos tome što si
i znojav, i smrdljiv, sa razmazanom maskarom i žuljevima na nogama.

a nije ti bitno. Uopšte ti nije bitno jer

...i kada znam da sam sam Bekstvo je muzika.