Kutija šibica

I dok mi stiskaš pesnicu mislim o tome kako je kraj!

Zatvorenih očiju sanjam neki bolji Raj,

jer u mom Paklu sve figure žute od grobarskih sveća

davno su se istopile, i misli gore dok sanjam da odem

gore gde je sunce mnogo bliže, odakle se ne može niže.

...pružam ti ruku.

Onako krvavu i bednu, od traženja boljeg sutra,

našla sam ništa do jednu, malu i vrednu,

i sitnu želju da idem dalje, bez tebe

u novu priču, gde moj svet ne prestaje!

...ja znam da vidiš, i da će te sećanje ubiti,

jer tvoja leđa nisu ništa, do štit s kojim se drugi štiti.

I znam da dole si, jer osećam tu jad,

do tvog ponosa neće stići ni najmoćniji mag.

... neću te žaliti.

Daću ti isti bodež s kojim si ubio mene u sebi,

a ti ćeš plakati. Jer ipak vrate se svi, al ja ću ćutati.

Mrzeću istim očima s kojima sam nekada plakala,

i biću gluva ušima, istim kojima sam nekada tvoje reči slušala.

... znaću da gori si.

Jer moje dole će uvek biti bolje, od

svakog goreg i takvih kao što si ti.

Ali neću prestati. Jer sada preskačem

sve rupe u kojima ste ti i tvoji pacovi.

I neću dozvoliti da mi iko sličan tebi protivureči,

jer ja imam ono što ti nikad nećeš imati.

Zapali šibicu, pa razmisli...

Ko će u ovoj priči večno goreti?