Rijeka, 6.8
Sedim na terasi i sunčam noge. Čekam da se ugreje rerna a u za to vreme uzela sam da čitam knjigu "Glazba vrele vode". Umirem od dosade već dva dana. Potrošila sam 79,0 kn za knjigu, zato što umirem.
No nije mi žao. Knjige. Možda je pak i dobro da pročitam nešto na drugom jeziku.
Ručala sam pizzu koja mi je zagorela.
Nisam uspela da se osunčam na terasi, nisam pročitala dovoljno knjige niti sam dobro ispekla pizzu.
Vidite li isto što i ja?
Nisam mislila da može da mi nedostaje nešto što mi ne znači. Zapravo lažem. Mislila sam ali nisam uspela da shvatim.
Daleko sam od svega. Posedujem tišnu i mir, a ponovo ne mogu. Ponovo mislim na to kako će biti kad se vratim.
U nekim momentima stvarno želim da se vratim.
Pojela sam svoju Nutelu od 2kn prstom. Haha, Miloš je jeo eurokrem prstom.
Imam potpuno slobodu, a ja je koristrim da razmišljam. I umesto da uživam, ja razmišljam.
Toliko različitih i novih ljudi koji ti nekada tako idu na živce sa svojim životima, u kojima da podestim ti nisi! Niti si ikada bio! A moraš da čujes, i moraš da prećutiš jer to je tvoja obaveza.
Da se ne mešaš i da razmisljaš. I ako imaš svo vreme sveta, ti moraš da razmisljaš.
Onda uhvatiš sebe u momentu da čitas knjigu koja nije na tvom jeziku, ili se prežderavaš gumenim bombonama i proseravaš o svoj jebenom malom životu na laptopu koji ne može da uhvati bežični internet.
I ređaš, ređaš ređaš. Sve što ti se nađe na putu.
Od misli, preko ljudi, života, hrane ... Pročitas jedan strip. Pa kupiš još tri. Kad pročitaši ta tri pa
kupiš knjigu. A kada nju procitš ... hmm, onda shvatiš da više nemaš para i da sve što ti preostaje jeste ili da slusas tudju tisinu kako se dere, a verujte jako je glasna i odvratna, ili da sednes
i pljunes dogodovstine iz svog minijaturnog zivota na papir jeduci bombone i misleci o tome kako ostale baš
zabole njihova zadnjica za tebe i tvoj život.
Ali šta ću. Nije do mene. Ja da se pitam verovatno ovo ne bih radila sada, nego bi bila negde tamo uživajući
u kraju prokletog kolovza. No moji krasni demoni nisu zadovoljni trenutnim psihičkim stanjem svoje gospodarice
pa su ipak rešili da me (ponovo) ostave kući i teraju da razmišljam. Dok su mi noge bele a napolju je +31.
eto.
eto tako ja živim.
misleći 24/7 zajedno sa svojim demonima u našoj tišina.
tišini koja je u odnosu na onu tamo jako mirna i nečujna.
pst.
4 коментара:
Mislim da je vec poinless pisati, ali iste misli draga! Iste! Kad dobijem tishinu koju sam zhelela razmishljam kako cu morati da se vratim i kako mi je dosadno.
A onda se vratish i ocesh nazad u dosadu.
Circle of life.
Nedostajalo mi je tvoje pisanje preko leta. :)
heh. Thanks darling.
nisam dugo pisala. Bas dugo.
da, to je taj jebeni kurg.
u to ja verujem.
u kurg.
samo se vrti, i vrti, i vrti ...
Čestitke za feedovanje uz pomoć prsta! Gubljenje nevinosti? :-)
Haha, Miloše.
;)
Постави коментар