Rupa.Preskačem sve te smrti koje smrde na užeglo. Vidi se da niko nije čistio. Trudim se, ali postaje sve teže i teže. U jednom trenutku shvatite da vam onaj sugavi gradski vazduh nedostaje. Nedostaju vam bezmozgi stvorovi, dosadni penzioneri i deca koja skiče. Gušim se. Koračajući kroz maleni otvor pun smrada na smrt, razmišljam gde ću ovde sahraniti svoje emocije. Shvatam. Tamo gde sahranim sebe, sahraniću i njih. Ovo nije pravo mesto, previše smrdi – rekoh naglas dok sam gazila po mulju i gledala u mrtvog pacova. Ne želim da završim kao on.
0 коментара:
Постави коментар