S Bukowskim u kafani.

Rijeka, 6.8

Sedim na terasi i sunčam noge. Čekam da se ugreje rerna a u za to vreme uzela sam da čitam knjigu "Glazba vrele vode". Umirem od dosade već dva dana. Potrošila sam 79,0 kn za knjigu, zato što umirem.
No nije mi žao. Knjige. Možda je pak i dobro da pročitam nešto na drugom jeziku.
Ručala sam pizzu koja mi je zagorela.
Nisam uspela da se osunčam na terasi, nisam pročitala dovoljno knjige niti sam dobro ispekla pizzu.
Vidite li isto što i ja?
Nisam mislila da može da mi nedostaje nešto što mi ne znači. Zapravo lažem. Mislila sam ali nisam uspela da shvatim.
Daleko sam od svega. Posedujem tišnu i mir, a ponovo ne mogu. Ponovo mislim na to kako će biti kad se vratim.
U nekim momentima stvarno želim da se vratim.
Pojela sam svoju Nutelu od 2kn prstom. Haha, Miloš je jeo eurokrem prstom.
Imam potpuno slobodu, a ja je koristrim da razmišljam. I umesto da uživam, ja razmišljam.
Toliko različitih i novih ljudi koji ti nekada tako idu na živce sa svojim životima, u kojima da podestim ti nisi! Niti si ikada bio! A moraš da čujes, i moraš da prećutiš jer to je tvoja obaveza.
Da se ne mešaš i da razmisljaš. I ako imaš svo vreme sveta, ti moraš da razmisljaš.
Onda uhvatiš sebe u momentu da čitas knjigu koja nije na tvom jeziku, ili se prežderavaš gumenim bombonama i proseravaš o svoj jebenom malom životu na laptopu koji ne može da uhvati bežični internet.
I ređaš, ređaš ređaš. Sve što ti se nađe na putu.
Od misli, preko ljudi, života, hrane ... Pročitas jedan strip. Pa kupiš još tri. Kad pročitaši ta tri pa
kupiš knjigu. A kada nju procitš ... hmm, onda shvatiš da više nemaš para i da sve što ti preostaje jeste ili da slusas tudju tisinu kako se dere, a verujte jako je glasna i odvratna, ili da sednes
i pljunes dogodovstine iz svog minijaturnog zivota na papir jeduci bombone i misleci o tome kako ostale baš
zabole njihova zadnjica za tebe i tvoj život.
Ali šta ću. Nije do mene. Ja da se pitam verovatno ovo ne bih radila sada, nego bi bila negde tamo uživajući
u kraju prokletog kolovza. No moji krasni demoni nisu zadovoljni trenutnim psihičkim stanjem svoje gospodarice
pa su ipak rešili da me (ponovo) ostave kući i teraju da razmišljam. Dok su mi noge bele a napolju je +31.

eto.
eto tako ja živim.
misleći 24/7 zajedno sa svojim demonima u našoj tišina.
tišini koja je u odnosu na onu tamo jako mirna i nečujna.

pst.

Bluz tirkiznog zeca.

Nestani.
Stopi se sa svojim krvavim koracima dok bežiš od života.
Kukavice!
Znam da znaš i osecaš naboj te proklete energije koja te juri. Egoisto, misliš da si jedini.
Ne očekuj da ti iko pruži ruku dok nestaješ u tom vrtu punom žutih ruža.
Neka te tu. Neka te bode i boli, i nemoj misliti da će bilo ko da se moli za tebe,
jer ni prokelti imaginarni Bog nije voljan da te spasi.
I svaki put kada ti bude teško, i kada duša bude želela da ti iskoči iz tela, ti se seti mene
i znaj da čovek uvek može da mrzi, a retko da voli.
Onda se seti da te volim, i neka ti bude još teže jer si sam u gomili trnja, i jer te boli a znaš
da postoji neko tamo ko te voli. Neka ti bude još gore, dok si sam bez duše izgubljen, i krvavim stopalima bežiš od života. A pošto život nikoga nije mazio, dragi neće ni tebe ma koliko kod ga ti pazio. Pa kada jave da si izgubljen i sam, i da te nigde nema, ja ću staviti osmeh na lice i pomaziti život, jer cu znati da shvataš. Da nikada nisi ni izlazio iz vrta ruža, samo je bilo pitanje vremena kada će trnje početi da bode.
Ja ću te onda pronaći i reći ću ti da se sa koracima ne možeš stopiti, i pokoloniću ti jednu žutu ružu.
Zato što te volim, i zato što mora da boli.

zato što samo posebni mogu da čuju bluz tirkiznog zeca, i isti od njega ne mogu da beže.
kao ni od života.

...znam da znaš, al ne shvataš.

jedinstvo kažeš?

poslušaj me ...

i tako.
razmišljam ja danas o tome kako ću napokon izaći iz Beograda, i napokon otići negde gde će mi biti lepo. Gde sunce drugačije sija, i gde miriše lepše.

ošišala sam svoju ćelu na dvojku kod muškog frizera, i dala bakšiš 40 dinara. Ukupno je koštalo 100, sa sve bakšišom.
ostavila knjige u biblioteci. Pronašla svoje naočare u obliku srca, i one sa animal printom, napunila iPod sa kompilacijom Nine Simone, i spremna sam.
odlazim na more, u našu susednu Croatiu. I srećna sam, stvarno jesam, i nadam se da će mi biti sjajno.
uživaću i pokušati da ne mislim mnogo o Beogradu.

jedinstvo.
toliko se trudim da ne mislim o tome da zaista može da te uhvati neki debil za ruku. To je zato što ja verujem da možemo da funkcionišemo potpuno divno, bez obzira ko smo, gde smo ...
bez obzira da li ću da se kupam u Hrvatskoj ili u Crnog Gori.

a onda shvatiš da postoji toliko debila, koji su malouni i glupi sami po sebi, a žive tu pored. Eto baš tu pored tebe.Onda staneš i kažeš sebi, ma daj, uhvatiće me za mozak gde god se okrenem. I onda mi bude okej. kao.

ne podnosim našu zatucanu naciju, ali stvarno.

što ih više gledam, to imam veću želju da budem onaj mali buntovnik koji će im jebati sve po spisku i onda im kazati "I told you so".

neke čudne emocije se vrte po mojoj glavi.
vratila sam se korak u nazad pa sam preskočila dva napred.

pisala bih, čitala bih, spavala bih bez košmara.
pokušala bih da se ne obazirem na to da je Foks kupio Grand, a ipak se obazirem.

želim da slušam Ninu Simone.
želim da pobegnem odavde i maknem se od svih okolo koji iritiraju moje poslednje nerve.
hoću da osetim taj miris, i samo da ... se sklonim iz ovog grada.

Samo hoću da me čuješ, da znam da me čuješ, makar to značilo i da ćeš prećutati.

jebem mu sve kada pišem blog.

otišla sam, otišla sam da stvorim svoje jedinstvo daleko od svog jedinstva, sveže ošišana sa bordo noktima i leopard naočarima.

do nekog tamo Avgusta i nekih tamo životnih priča.

Lucy Brown.