..."this is no song, this is no joke, it gives you power, it gives you hope"
zavezi me - odvezi me.
svaki put iznova shvatim magiju dugmeta ripit.
i uvek na pocetku znam da ce kraj biti tezak, ali ipak ne razmisljam o njemu. ipak je zlatna sredina uvek zlatna.
nekada je tako tesko napisati reci. Izgubis se sa sobom i talasima i energijom koju osecas, a snazna je, dodjavola jeste.
i zbunjen si jer ne znas kako da se sastavis a da shvatis da ces se rasturiti na kraju.
onda emocije pocinju da ti se ocrtavaju na licu a ne mozes da ih sakrijes, jer ih ima toliko.
svaki pokret, svaki gest, svaki dodir. Pitas se da li je dovoljno, mozda je previse, a mozda premalo?
mozda si pogresno sve protumacio pa nije ni deo onoga sto osecas, ili je pak toliko snazno da ne mozes da shvatis.
cujes, i osetis, note, miris, i tisinu koja ti toliko toga kaze. Volim tisinu, ona najbolje prica.
onda se priblizis momentu kada treba da se okrenes, ali ipak pomislis kako je mozda bolje da nastavis pravo. Da li je zagraljaj bio dovoljno snazan?
milion pitanja, milion novih vrata na koje nikada nisi ni pomislio da ces zakucati.
onda pozelis da svoj kljuc das nekome, bez razmisljanja sta ce se desiti kada otvori tvoja vrata.
ruku pod ruku, disete zajedno u tisini.
ja volim da se secam. zato ovo i radim.
i bilo kako bilo, ja osecam, ne mora niko da mi kaze.
too far from reality, and so close to the real story...
