недеља, 14. октобар 2012.

Otadžbina!


Besna sam!
Na tebe, na mene, na jebnu kondukterku u
autobusu koja ja meni našla da naplati kaznu!
I prokelta tišina koju je
teško slušati iz dana u dan,
zato što ti ne smeš!
O otadžbino.

Besna sam!
Miris kestena koji me podseti na
jesen, i sećanje na magični
Septembar kada sam bila cela.
Povraća mi se kada se setim,
baš tog istog Septembra kada
sam se raspala. O otadžbino!

Besna sam!
Shvatam da shvataš
moje neshvaćeno gađenje
baš te iste priče u kojoj ne retko
uživaš i ako znam da znaš
da mi se želudan prevreće
od takvih kao što je ta.
O otadžbino!

Naša mala i jadna.
Mila i sitna, sitna al moja.
Zgažena đonovima
prljavim od bljuvotina
kroz koje su prošli, pa rešili
da danas zgaze baš tebe, mene, nas!                     
O otadžbino.

A ti ne shvataš.
Da besna sam.
O otadžbino!

Jer mi je muka da slušam, i
gunđam, i budem mala
neshvaćena, autsajderka
u još manjoj kesi ćubreta
koju je neko baš jutros ostavio
pored levog kontejnera.
O otadžbino...

Besna al i dalje svoja.
I nikada mi nemoj reći
da je jebeno teško,
jer ja sam ta na koju se oslanjaš,
ja sam ta koja sutra treba da te spasi,
i kaže, dobro sam.
O otadžbino!

A nisam dobro! Jer besna sam.
I od tačke ljubavi dolazim
do momenta prezira.

Da ja sam ta.
Isfrustrirana jedinka koja živi u kesi
đubreta, jer mnogi nisu naučili da
se čisti za govnima, eto zašto besna sam.

O otadžbino!!