I ako nisam znala razlog Đ-ovog dolaska, ipak sam bila srećna jer ću se napokon socijalizovati i izaći iz kuće svojevoljno po ovom ogavnom vremenu koje ubija u pojam. Dogovorili smo se da to bude Ušće, mesto gde ljudi manje smrde a klime rade. Istina, kafa im i nije tako jeftina, ali sedenje sa Đ i D je neprocenjivo. No trebalo je dođi do tamo.
Đ mi šalje poruku u pola 12 da je stigao. Fuck. Ja tek krećem za petnaest minuta, jer je Ušće prokelto daleko. Grabim torbu u kojoj mi stoje pantalone, jer na časovima vožnje ne do Buda da imaš berbude ili nešto u čemu nećeš prokuvati, a onda pokušavam da odoletim do tamo. Mrzim kada me ljudi čekaju.
Sa 300 dinara u džepu, pokušavam da prebrojim koliko prokletih karata mogu da kupim, jer znam da ljudi u svetleće žutim prslucima mogu da uđu u bas kada pucnu prstima.
Naravno svi autobusi koji mi ne trebaju su prošli, a koje obično čekam +30 minuta. Prokleta pedesetica, napokon! Bilo je okej. Okej kako može da bude, usmrdela sam se dovoljno da sama sebe osetim, nije bilo toliko strašno da bi i drugi uspeli da osete.
Izlazim na Banjici, i naravno pokšavam da se smestim u hlad zato što znam-da-ću-sedamdesetosmicu-čekati-vekovima.
I tako je i bilo. Umirala sam na stanici pretvarajući se u baru.
Ha! Eto ga famozni autobus. Ulazim sva srećna, jer postoji mogućnost da možda, samo možda neću zakasniti i kucam jednu od dve karte koju sam uspela da kupim. Sledećih pet minuta je bilo okej dok nisu počeli da ulaze razni ljudi od kojih ti dođe da sedneš u ćošak i moliš Boga da te ne dotaknu.
Znači, imamo bakutu ispred mene koja jako puno smrdi, toliko da te tera da se okreneš, a onda kada se okreneš do tebe stoji deka koji ima neku staru zelenu JNA tetovažu, i sa podignutom rukom maltene ispod moje glave pokušava da održi balans a da ne padne. Ne mogu da se pomeri. Zakovana sam u ćošku smrada i znoja, i počinjem da se osećam klaustofobično. Deka je izašao, i pomerajući se na drugo mesto gde neću umreti, nalećem na hipi Isusa koji stoji na vratim i priča sam sa sobom, gledajući me čudno. Okej. Ne želim da stojim tu. Stala sam iza simpatičnog roma kome na džepu farmerica sija neki čudan znak, i toliko divno miriše da sam se zapitala zbog čega nisam odmah stala tu. Hmm. U pokušaju da izađem iz prokeltog autobusa, neki čiča me gazi, a ja kroz masu prolazim besna nadajući se da neću pasti tako što ću se saplesti o pertlu ili-šta-god-drugo.
Ulazim u Ušće. Istina, klima radi a ljudi manje smrde, i uspešno pronalazim kafić gde sede Đ i D.
Naručujem hladan nes i čašu vode i sa histerijom prepričavam svoj smrdljivi događaj. A onda saznajem da Đ ide na Maltu. Huh.
Razmišljam o tome kako ću ja ponovo morati da se probijam kroz razne grozote dok ne stignem na čas vožnje. Da li da se smejem ili da plačem? Hmm.Bio je to zanimljiviji deo dana. A sutra će biti isto. Sve dok ne dobijem vozačku.
