недеља, 27. фебруар 2011.

Do Pakla i nazad?


Ukleto mesto gde se svakodnevno okuplja današnja omladina je isto, i dalje je sivo, veliko i puno sitnih beskičmenjaka koji se bore sa svoj život.
pidžama je postala novi dom.
ljudi su postali kornfleks, a rok trajanja mleka iz frižidera je odavno prošao.
uskoro nećemo imati para da kupimo drugo.
vreća za spavanje je postala čaršav.
Nacizam je napokon dobio svoje mesto u folderu.
fejsbuk i dalje nema poentu, ali polako zauzima bitno mesto u ljudskim životima.
inbox je prazan. Osim u momentima kada treba da čuješ da su sva mesta popunjena ili da treba da radiš, a ne radi ti se.
buka se iz dana u dan pojačava, i nikoga nije briga.
neko se krije, neko beži, a neko prosto ne želi da priča.
topla čokolada sa šlagom je preskupa.
torrent postaje preopterećen.
mozak postaje preopterećen.
Ćelava pevačica je odlučila da zapeva, ali izgleda da se današnjoj omladini ne dopada.
bezimeni ljudi dobijaju svoje mesto u redovima.
neko reči seče makazama, a neko sakati dela svojim postupcima.
i svi misle da je beOgrad ponovo beo, a u stvari je crn.
na ulici ćete često umesto ljudskih glava videti televizore, a umesto šaka telefone.
i niko ne zna da li će sutra imati hleba, ali znaju ko je pobednik. A to sigurno nisu oni.
i više ništa nije kao pre, a eto ipak se ništa nije ni promenilo.
neko će svoju sreću podeliti sa pacovima, a neko će je zadržati za sebe.
prerano je za maline, ali za makarone sa sirom nikada nije kasno.
šakom punom lekova gađamo druge nadajući se da će im to pomoći.
još jednom, imam recept ali znam da nije poslednji.

"To su prosto geni srećo, moraš se navići"
jedino što se jasno čuje zvuk je zatvorenih vrata.
međutim niko se ne okreće.





уторак, 22. фебруар 2011.

ljubavna pesma




Mi nemamo park. Nisam ja ta.

No ipak u tvojim očima, krije se onaj tipičan i ljigav kliše plamena.
Onaj koji ubija, onaj koji razarana.
Jebiga.
I ne, ne osećam leptiriće dok tonem u vrelim plamenovima.
Osećam brdo
teških emocija dok sedim pored tebe i pijem

svoje već popijeno pivo, jer sam sluđena tvojim

pogledom koji me već sad izjeda.

Naši leptiri su pomrli onoga dana
kada su se plamenovi probudili,
pa su se jadnici ugušili.

Nećeš mi svirate ljubave pesme na gitari,
i nećemo zaljubljeno gledati zvezde dok se
valjamo po mokroj travi.

Nećemo gledati ni romantične komedije,
niti ćeš mi kupovati ruže on male romkinje,
one iz Kneza, što uvek juri zaljubljene parove.

A eto ja ipak danas sedim i pišem ove redove,
ne da bi ih ti čitao, nego da bi moje sutra bilo moje.
Jer zajedno mi nećemo imati ništa bolje,
no preveliku dozu vatre u očima, i jos više mrtvih leptira,
bez prvog poljupca na klupici u parku nekog magičnog datuma
urezanog u koru vekovima starog drveta.

Tužno je što se ti nikada nećeš pronaći u mojim rečima.
No, uvek ćemo tu biti ja i moja jadna ljubavna poezija.

Ja ipak danas sedim i pišem ove redove,
ne da bi ih ti čitao nego da bi meni bilo bolje.

недеља, 20. фебруар 2011.

Devojcica koja je zvakala stvarnost




Napravila je kuglicu od stvarnosti i gurnula je usta.
Zvuk krckanja ispod zuba je bio uzasan. Nije ni sanjala
koliko je tesko sazvakati stvarnost.

Vrtela se tih dana tisina koja je imala neku cudnu boju. Cudan miris.
Nije to bila ona obicna, svakodnvna tisina sa kojom se
svi smrtnici srecu. Ova je bila posebna.

Dobila ju je na poklon jednog kisnog jesenjeg dana.
Ispred sobe, nasla je mali zeleni poklon, sa ogromnom
crvenom masnom. Bez povoda, kao iznanadjenja,
neko joj je poklonio tu posebu tisinu.

Dugo je zvakala stvarnost. Ali kao da joj je u grlu stajalo
nesto sto joj nije dozvolilo da je proguta.
Ona nije tip koji odustaje, ali prosto ta stvarnost nije mogla
biti pojedena.

Tesko joj je palo. Sto je morala da je vrati u svoj zivot,
u svoju posebnu tisinu, i nastavi da se bori sa njom iz dana
u dan. Pokusala je svim snagama da je se otarasi, na sve moguce
nacine, ali nista.

Vratila je svoju posebnu tisinu u zelenu kutiju sa crvenom masnom.

Bio je to cudan dan. Bio je to dugacak i prazan dan. Tih dan bez
boje i mirisa.

Dan kada je Ona sazvakanu stvarnost pljunula i nastavila da zivi
zajedno sa njom dok ih smrt nije rastavila.

Nikada nije rekla da.
A nije bilo nikoga da se pobuni.

недеља, 13. фебруар 2011.

Stereotipi


ne morate da čitate ako mislite da je previše crno. meni se sviđa crno ovih dana.

***

Nikada nisam verovala u stereotipe koje pričaju o groblju. Ogavne strašne crne ptice poznatije još kao gavrani, bili su previše kliše za moj ukus. Ali eto, videla sam ih tada, stoje u grupicama od par i samo te onako posmatraju sa ogromnim kljunom, i kao da ti govore, „eto ti kada ne veruješ u gradske priče“. Nisu me naterali da počnem.

Čudno tog popdneva je padala kiša i blata je bilo previše. Još jedna jeziva scena iz nekog jadnog horora, dok kolona ljudi u crnom korača, odvratne crne ptice te proždiru pogledom a kiša pljušti. Gazila sam po onom blatu kao nikada do sada. Nije mi bilo sve jedno, ali već sam tu.

Mrtva tišina vlada, ja guram svoju senku kroz svu onu iskopanu zemlju koja je tako vlažna i teška. Sečem svoje misle, čupam malo preostalog daha i govorim sebi kako je kasno jer sam već došla.

U neprijatnim momentima sklonim glavu i čitam imena i prezimena ljudi uklesanih na mermernim pločama, dok ptičurine šire svoja krila i spremaju se da polete.

Lako je njima, one mogu da odu, a ja sam tek došla. A htela sam da dođem stvarno jesam, ali ja prosto nisam tip osobe za tišinu. Meni tišina smeta, zapravo previše se dere. Ali bilo je kasno.

I svo to šarenilo cveća, i nečujni krici postaju toliko teški da je prosto nepodnošljivo, a ipak moraš da se utipoš u tišinu beskraja i možda jecaš sam sa sobom.

Gledam u tog nekog mangupa koji nije našao za shodno da eto tada, na par minuta začepi svoju gubicu i porazgovara sam sa sobom. Zar nije čuo iz gradskih priča da se na groblju ne priča? Bar on, dete ovog velikog grada.

Hodali smo tako dugo, stajali smo tako dugo, pričali sami sa sobom tako dugo... Neki su plakali, neki su ćutali, a neki razmišljali o stereotipima gradskih priča. A ja. Ja sam pokušala da izbacim svaki kliše iz glave, i ako mi se vidno nametnuo, i zapitam sebe da li će isto biti i za šezdeset godina? Sedamdeset.

Ali bilo je kasno. Zatrpali su još jednu rupu, a ja sam se setila koliko mrzim groblja i krenula nazad. Nikada nisam verovala u stereotipe koje pričaju o groblju ...

петак, 11. фебруар 2011.

Prazno





среда, 2. фебруар 2011.

U vihoru leševa





Danas je deo mene zauvek umro.
Disala sam, a onda odjednom prestala.
Sve je prestalo.

I umirala sam iznova, i iznova, i iznova, dok se nisam našla na podu gušeći se od ogromne količine smrti koja me je pronašla.

Još neohlađeni leš čija se pluća i dalje pomeraju a oči i dalje cakle, ležao je na podu moje sobe, natopljen emocijama koje su iscurele baš u tom trenutku kada su se korice sklopile.

Preživela sam II svetski rat a da nisam bila živa. Osetila sam boju neba prepunog bombi, miris vatre, težinu vetra pod krvavim jagodicama, hodala sa jevrejima dok su ih terali da sa slabim kolenima i neuhranjenim telima koračaju kroz svoju smrt živi, provlačila ruke kroz zlatnu kosu leša prijatelja čija je jedina želja bila da vidi tatu kada se vrati iz hladnokrvnog rata. Umirala dok sam pokušavala da shatim kako je to živeti bez brata. Mrzela sam Firera, dođavola mrzim ga i sada. Hodala nogu pred nogu sa smrću, i zajedno sa njom ubijala sebe i druge, i toliko puta stegla zube u nadi da će možda bar tog jednog preskočiti. Prokletstvo, bar njega mi ne oduzimaj!

Ali ne. Smrt nikoga nije preskočila. Gadi mi se ta prokleta kurva. A znam da je morala.

Zapitala sam se hoće li nositi i moje reči do kraja?

Previše leševa za jedan dan.