Otadžbina!

Besna sam!
Na tebe, na mene, na jebnu kondukterku u

autobusu koja ja meni našla da naplati kaznu!

I prokelta tišina koju je

teško slušati iz dana u dan,

zato što ti ne smeš!

O otadžbino.

Besna sam!

Miris kestena koji me podseti na

jesen, i sećanje na magični

Septembar kada sam bila cela.

Povraća mi se kada se setim,

baš tog istog Septembra kada

sam se raspala. O otadžbino!

Besna sam!

Shvatam da shvataš

moje neshvaćeno gađenje

baš te iste priče u kojoj ne retko

uživaš i ako znam da znaš

da mi se želudan prevreće

od takvih kao što je ta.

O otadžbino!

Naša mala i jadna.

Mila i sitna, sitna al moja.

Zgažena đonovima

prljavim od bljuvotina

kroz koje su prošli, pa rešili

da danas zgaze baš tebe, mene, nas!                     

O otadžbino.

A ti ne shvataš.

Da besna sam.

O otadžbino!

Jer mi je muka da slušam, i

gunđam, i budem mala

neshvaćena, autsajderka

u još manjoj kesi ćubreta

koju je neko baš jutros ostavio

pored levog kontejnera.

O otadžbino...

Besna al i dalje svoja.

I nikada mi nemoj reći

da je jebeno teško,

jer ja sam ta na koju se oslanjaš,

ja sam ta koja sutra treba da te spasi,

i kaže, dobro sam.

O otadžbino!

A nisam dobro! Jer besna sam.

I od tačke ljubavi dolazim

do momenta prezira.

Da ja sam ta.

Isfrustrirana jedinka koja živi u kesi

đubreta, jer mnogi nisu naučili da

se čisti za govnima, eto zašto besna sam.

O otadžbino!!