jedinstvo kažeš?

poslušaj me ...

i tako.
razmišljam ja danas o tome kako ću napokon izaći iz Beograda, i napokon otići negde gde će mi biti lepo. Gde sunce drugačije sija, i gde miriše lepše.

ošišala sam svoju ćelu na dvojku kod muškog frizera, i dala bakšiš 40 dinara. Ukupno je koštalo 100, sa sve bakšišom.
ostavila knjige u biblioteci. Pronašla svoje naočare u obliku srca, i one sa animal printom, napunila iPod sa kompilacijom Nine Simone, i spremna sam.
odlazim na more, u našu susednu Croatiu. I srećna sam, stvarno jesam, i nadam se da će mi biti sjajno.
uživaću i pokušati da ne mislim mnogo o Beogradu.

jedinstvo.
toliko se trudim da ne mislim o tome da zaista može da te uhvati neki debil za ruku. To je zato što ja verujem da možemo da funkcionišemo potpuno divno, bez obzira ko smo, gde smo ...
bez obzira da li ću da se kupam u Hrvatskoj ili u Crnog Gori.

a onda shvatiš da postoji toliko debila, koji su malouni i glupi sami po sebi, a žive tu pored. Eto baš tu pored tebe.Onda staneš i kažeš sebi, ma daj, uhvatiće me za mozak gde god se okrenem. I onda mi bude okej. kao.

ne podnosim našu zatucanu naciju, ali stvarno.

što ih više gledam, to imam veću želju da budem onaj mali buntovnik koji će im jebati sve po spisku i onda im kazati "I told you so".

neke čudne emocije se vrte po mojoj glavi.
vratila sam se korak u nazad pa sam preskočila dva napred.

pisala bih, čitala bih, spavala bih bez košmara.
pokušala bih da se ne obazirem na to da je Foks kupio Grand, a ipak se obazirem.

želim da slušam Ninu Simone.
želim da pobegnem odavde i maknem se od svih okolo koji iritiraju moje poslednje nerve.
hoću da osetim taj miris, i samo da ... se sklonim iz ovog grada.

Samo hoću da me čuješ, da znam da me čuješ, makar to značilo i da ćeš prećutati.

jebem mu sve kada pišem blog.

otišla sam, otišla sam da stvorim svoje jedinstvo daleko od svog jedinstva, sveže ošišana sa bordo noktima i leopard naočarima.

do nekog tamo Avgusta i nekih tamo životnih priča.

Lucy Brown.