Š.B.B.K.B.B

Sta ako me sutra udari biciklista, i poginem tako sto sam pala pod autobus?
A … sta ako se zagrcnem mrvicom keksa, i ako znam da nisam trebala da ga pojedem?
Mozda se sapletem o kesten, padnem I udarim glavom o stepenice? Na mestu mrtva.
Nije ne moguce.
Mozda mi luster padne na glavu?
Mozda umrem od smrada autobusom kojim se svakodnevno vozim.
Uvek sam govorila da ako ce nesto da me zgazi, to bar budu neka dobra kola.
Zamislite udari vas fica. Haha. Tuzno.
Ko bi dosao na sahranu?
Ili bolje pitanje, da li bi dosli zato sto zele, ili zato sto misle da moraju.
Ne zelim da neko mora da dodje.
I kakvo cvece bi mi kupili?
Ja bih htela zute ruze, one su nekako egzoticne.
A ako ne stignem da svima kazem to sto sam htela? – Sta onda?
I da li bi me zaboravili?
Sigurno bi dosli oni maluomni ljigavi stvorovi i pricali kako sam ja bila ovakva, i onakva, a pritom ne znaju o meni ama bas nista.
I sta ako ne stignem da uradim ni polivinu onoga sto zelim?
To mene plasi.
Negde bi naglasila da zelim da mi sviraju “Daire”, zato sto volim tu pesmu.
Zelela bih da se smejem kada todje taj momenat, i volela bih da bude dobar.
Onako … spokojno da odletim od svog ovog ludila.A to definitivno nije uskoro, niti ce biti.Ne mirisem ni slovo s od reci spokojna, a ne osecanje.
Nije ovo prica o smrti, ne. Ovo je prica o zivotu.
Nazdravimo za srce koje svakodnevno kuca, i plucima koja nas drze.
Za mamu i tatu koji su nas napravili, i sve unutrasnje organi koji nas odrzavaju u zivotu.
Ziveli! Za zivot!