Dete iz močvare

ja sam dete iz močvare.
nezrelo stovrenje koje skiči
pravda!
crna sam i masna, al nije me brga.
čak me nije stid ni da kažem jebiga.

imam prazan pogled, odavno sam mrtva.
često čitam horore, hrane me iznutra.
i volim da bockam, rečima il stihom.
kada vidim krv, oglasim se krirkom!

onim nečujnim, i snažnim.
da ogluviš smesta!

kažu morbidno stvorenje.
kažu čudak onaj pravi.
za mene šiju groblja,
i sve sektaške stvari.
niti volim groblja,
niti mi je djavo drug. Ja sam
samo svoja, furam svoj krug.

suze su mi strane,
u smehu je spas.
moj santa leda,
u stvari je strast.

i često sam besna.
i često sam prazna.
često mrzim ljude,
i pravim se snažna.
ne volim ni rime,
ali same dođu.

baraba Bukowski jako mi je mio,
snove koje snivam ni on nije snio.
niko nije snio, takve sjajne priče.
ni jedna na drugu nikada ne liče.

mržnja mi je bliska, bes mi nije stran.
no kad volim, volim, celu sebe dam.

Ja sam dete iz močvare,
zeleno stvorenje koje skiči strah.