Venama stihovi plove ...

Smesno ali zapravo ne mogu da verujem.

Ja stvarno retko povracam, mozda svake prestupne godine, i nisam navikla, ali kada god cujem sta se desava ja stvarno ne mogu da se kontrolisem.

Mislim se, sta koji kurac?

Ovo jedino za sta moze da bude dobro, je stivo za knjigu koju cu napisati za neku deceniju, tipa "Ziveti u govnima a ipak biti cist".

Ne znam, zapitam sebe kako je biti glup. Kako je to ne pitati se, ziveti za jutro kada ces se probuditi i neces se secati nicega (a jedva cekati sutra kada ces se probuditi i neces se secati nicega), ili onda kada cujes nesto na radiju, procitas nesto u novinama, a ti napravis facu kao da su ti upravo izrecitovali formulu: sin(x±y)=sinx+cosy ± cosx+siny

Hocu li ja doziveti taj dan? Hoce li stanje u ovoj raspadnutoj drzavi ikada prestati da me zanima?! Hoce li moje reci prestati da se kote u postovima kao sto je ovaj i poceti da stvaraju umetnost.

I tako, ja nikako da postanem superZena a oni nikako da puste superMena da se odjednom pojavi i spasi situaciju.

Ja ne zna gde oni zure. Ja ne znam zasto oni veruju da ce sutra biti sve sjajno ako preskocimo pola stepenika koji su krucijalni za bolje vreme. Ja ne znam o cemu oni razmisljaju, ali verujem da ako ovako nastave, mozemo samo da se okliznemo na koru od banane, da se slomimo, i ko zna kada i kako da ustanemo.

Molim Vas, male lose (i losije) ljude, da me nikada vise ne pitate zbog cega zelim da odem.

Vi se jebitea ja cu nastaviti da se smejem!

Toliko od mene.

Preporuka:
http://www.youtube.com/watch?v=x_PV8XmvLMw

Ponasaj se.

zguzvaj me kao posednjih deset dinara

i ostavi da trunem u dzepu starih farmerki.

pljuni na mene kao na poslednju markicu,

onu koju si zalepio pre sest godina na

razglednicu koju si slao iz Bosne.

zgazi me kao poslednji pikavac

za koji si rekao da ce ti biti poslednji.

izbrisi me kao poslednju poruku u telefonu

onu za koju si mislio da ces zaboraviti.

pokidaj me kao konac koji visi sa tvoje

nove svetloplave majice koju si juce kupio.

baci me kao sto obicno bacis papir tvoje

omiljene cokoladice koju jedes svaki dan.

iscedi me kao sto si iscedio svoju dusu

onog dana kada si shvatio da nece biti

onako kako si ti planirao.

uradi sve najgore stvari koji mislis da

bi me povredile, samo nemoj da ti se jos

jednom desi da mi se zahvaljujes preko

socijalne mreze jer to je stvarno jadno.

jubilej.

za sto ispisanih strana,mene i vas.

danas nemam komentara.

Pevanje u stilu Dragane Mirkovic

Naravno kao i vecina postova ovaj naslov nema veze sa istim.

Vratila sam se. U sebe, u svoj svet, pronasla neke nove delove puzle i osecam se sjajno.
Zelim da osetim da drugi osecaju moju novu energiju zato sto je ogromna, i to me cini jako srecnom.

Rumunija je bila magicna. Ustvari ljudi u Rumuniji zajedno sa njom su bili magicni, i hvala im puno, pa cak i ako nece procitati ili razumeti, bitno je da osecaju.

Cudno je to ... koliko malo znamo o sebi, i koliko smo spremni da kazemo i ubedimo i sebe i druge da je to tako. I sve vise mi se cini da ona "Nikad ne reci nikad" zapravo ima toliko smisla da to nije normalno.

Fin je ovaj osecaj. Kada ne brines mnogo, i kada ne planiras mnogo, kada zivis za danas, i sto bi rekla Dragana Mirkovic (ali ne ta) : ti samo letis kao neki leptir po poljani sa cveta na cveta. Eto bas tako se i osecam, i uopste mi ne smeta ni sto sam alergicna na polen, zato sto uspevam da se snadjem.

eto, ipak ima veze sa postom, ccc :P

mislim da je bilo vreme da otvorim kutiju, i ovaj vetar koji pirka zaista prija. Preporucila bih i vama da uradite isto.

slomila sam svoje kazaljke, i krenula da idem za onim sto me vuce.

hvala.

p.s
delim besplatne zagrljaje, ako zelite, rada sam da vas zagrlim :)

reciklaža II

papirni golubovi lete oko krošnje tog plastičnog drveta,

a ti znaš koliko ja mrzim golubove.

i eto danas sam rešila da se menjam.

baš kao i golubovi. baš kao drvo. baš kao ti.

odsekla sam svoju kosu plastičnim makazama,

svoju dugu prirodnu kosu, i bacila je u jeftinu plastičnu kesu

žute boje.

otvorila sam svoj drveni prozor, i gledala

papirne golubove kako lete oko krošnje plastičnog drveta,

a ti znaš koliko mrzim golubove.

izgledali su tako slobodno.

zapravo serem!

papirni golubovi ne mogu da izgledaju slobodno.

no ipak, imali su takvu moć da svu moju poeziju

sateraju u ugao moje male sobe, i uživaju u

kricima koje ispušta.

previše đubreta ima u podrumu.

i eto baš danas, na ovaj dan,

ništa nema smislia.

ni prevod texta.

ni karta do Rumunije.

ni moj komentar.

ni tvoj komentar.

ni papirnu golubovi...

a pogotovo ne moja ucviljena poezija,

koja već danima plače u uglu

moje male sobe.
možda zbog golubova.
možda zbog PMSa.

a možda je samo tužna...

papirni golubovi lete oko plastičnog drveta...

da li si i ti plastičan?

Wake me up when September ends.

dugo nisam kucala. Verujem da vam nisam nedostajala. cvr.

osim sto sam zavrsila skolu, napunila 19 godina, i odlucila da odem da zivim u Italiju, nista drasticno se nije promenilo.
Dobila sam novog clana porodice, zove se Oliver i to je moj novi aparat.

stres oko fakulteta nemam. Sto je cudno, ali ja zelim da odem da zivim malo. Daleko od ove zemlje. Davno sam ja pokidala konce, i sada kada vise ne mogu da upravljaju mojim zivotom, shvatila sam da je vreme da upoznam i druge.

jos jednom sam ubila Hitlera, i osecaj je bio i vise nego savrsen. Nadam se da trune gde god da je.

lose vreme odlazi, a vala i ja sa njim.
previse slobodnog vremena daje vam mogucnost da mnogo spavate i razmisljate. Sto prakticno samo i radim.

mnogo se nadam, u mnogo verujem da cu uspeti u tome sto sam zacrtala. Ako se zajebem, svasta ce se desiti.

dugo nisam pisala, a ni procitala normalnu knjigu. Osim enzima i nukleinskih kiselina, predivni poeticni redovi nisu prilzili mojim ocima.

ali i to se menja. Sve se menja. Ja se menjam. Drugi se menjaju. Drzava se menja.

E ho cominciato a imparare l'italiano, addio amici :)

Bilo jednom Sarajevo u Beogradu.

Ako zanemarimo Rekom (ne mislim u kakvom negativnom kontekstu), sve vezano za Sarajevo, uključujući te divne ljude koji su bili, nešto je što je obeležilo ovih burnih par dana.

Sve me podsetilo na to koliko mi zapravo nedostaje, i koliko je to predivno mesto.
Dugo nisam pisala, ali toliko inspiracije sam dobila na poklon, da nisam sigurna kako ću sve to da upakujem.

Počeću sa koncertom Jadranke Stojaković koji je bio f'-e-n-o-m-e-n-a-l-a-n, oh da, sa sve tim crticama. Nisam se nadala da će to postati jedan od mojih omiljenih koncerata.
Preko predstave "Sarajevska pozorišna tragedija" koja je ispunila svako očekivanje, i pružila mi toliko toga, da još uvek pokušavam da dovedem emocije na stabilan nivo.

Do filma "Godine koje su pojeli lavovi" koji toplo preporučujem da izguglate ako vas zanimaju dokumentarci.

Čak sam i na sjajnom partiju, po prvi i nadam se poslednji put u životu dobila posekotinu na usni pod uticajem pijanog dečka čija se ruka zadesila eto baš tu blizu mene. No, imaću šta da prepričavam unucima.

I naravno šetanje Beogradom uzduž i popreko zajedno sa tim divnim ljudima. Nije mi bilo teško, ako se neko od vas nađe na ovom blogu i pročita ovo :)
Sjajne priče i još jedno u nizu iskustava koje menja život.

I pet minuta hoda, i mostovi, i bubnjevi, internet biblioteka, i afterparty, pa čak i djud. Kod mene to ostaje zauvek.

Sarajevo i Sarajlije.
Hvala.

http://www.youtube.com/user/PowerPopOwl?feature=mhum#p/f/41/3-PdcU3-N6Q

A song about you.

I'm hugging this cold machine thinking
that your sprit will come out if I rub more
This is not sadness, this is the anger
This is not anger.

i'm cutting my dreams with a machete
i don't have.
because I can not stand
your face, somewhere on a mountain
among all my words that suffocate
they'r choking you
are they choking you?

I think about Cuba and the stars,
about the strange colored waves on the night of
today and the next day,
six hundred and eighty-five
on the night of time and infinity.

I have strange energy in my bones
while running after your pupils
I'm becoming a string on your guitar
i love silence of recoil.

oh, this song is not about you
nor will it ever be
not from me.
I'm not sorry.

Biočičak

Naslov zapravo nema veze sa postom. Inspiracija potiče iz reklame za preparat koji će učiniti da svi vaši problemi nestanu, hmm, ili ipak ne?

Napolju je fakat divno vreme. Sunce, ose, i ostali insekti, no ne smetaju mi sve dok me ne učine da završim u urgentnom.

Pozitivna energija vlada i pored jako puno obaveza. Ja volim obaveze, imati previše slobodnog vremena je loše.

Večeras slušam srceparajuće pesme, i motivišem sebe da napišem motivaciono pismo. Pisma.
Ni to mi nije teško. Ovih dana je sve nekako fino i ništa nije teško. To odma znači da će kratko trajati, ali koga briga. Ja sam okej, ti si okej. Haha, filozofija plus-minus, jako dobra stvar.

Ja prosto obožavam proleće i ako mi stavlja Presing u džep čim krene da se javlja. I ako ne znam šta će biti sa mnom u budućnosti, ali ipak se nadam, i ako će da prođe brže nego što je došlo, ipak ga volim.

A volim i Novi Sad i proleće u njemu zajedno sa ljudima u njemu. Pa čak i pokvareni voz koji kasni, i kupe sa random ljudima.

nedostaje mi mnogo, baš mnogo.
No biće okej. Ako ne, kupiću biočičak i moj život će odjednom postati savršen.

I ne, nemojte me ovih dana terati da pričam o politici. Pustite me da budem srećna! Biće vremena za Tomicu i Borisa i to koliko.

Bes sekiracije.

prvo, nije greška, namerno je stavljeno s umesto z.

možda je pms a možda prosto bežim od toga da moram da učim pa kao pišem nešto.

vreme me polako jede, a budućnost mi curi kroz prste.

i prosto morao je da se pojavi neko ko će preseći kabal i naterati me da ponovo sednem i napišem novi random post na blogu.

i polako počinjem da paničim, a ja ne paničim.

nervira me što moram da sedim i čekam, ali hajde kao ja želim da budem pristojna.

do određene granice.

i otud se pojavi bes sekiracije.

ništa od ovoga nema smisla, ali zapravo situacija je takva.

besmislena.

huh.

Pesma o tebi

grlim ovu hladnu mašinu misleći

kako će tvoj duh izaći ako je malo jače protrljam

nije ovo tuga, ovo je bes

ne nije ovo bes.

sečem svoje snove mačetom koju nemam

jer ne mogu da podnesem

tvoj lik, negde na nekoj planini

među svim tim mojim rečima koje se guše

koje te guše

da li te guše?

razmišljam o Kubi i o zvezdama,

o toj čudnoj boji talasa u noći između

danas i prekosutra,

šesto osamdeset i pet

u noći između vremena i beskraja.

čudna energija u koskama

dok jurim tvojim zenicama

postajem žica na gitari

prija mi tišina trzanja

o nije pesma o tebi

niti ćeš je ikada dobiti

ne od mene.

Nije mi žao.

Time is running out in blue suitcase

...I wanna break this spell that you've created

ne zelim da pisem. Zelim da se nasa tisina dere.
trazim li previse od jebenog zivota, osim sanse da mi ne proguta vreme koje posedujem, toliko brzo?

ja sam samo zbunjena kada ne umem da napisem.

meni se to ne desava.

dodje mi da uzmem svoj plavi kofer i samo odem.

I feel like my time is running out.

Macedonia - far from reality.

..."this is no song, this is no joke, it gives you power, it gives you hope"

zavezi me - odvezi me.

svaki put iznova shvatim magiju dugmeta ripit.

i uvek na pocetku znam da ce kraj biti tezak, ali ipak ne razmisljam o njemu. ipak je zlatna sredina uvek zlatna.

nekada je tako tesko napisati reci. Izgubis se sa sobom i talasima i energijom koju osecas, a snazna je, dodjavola jeste.

i zbunjen si jer ne znas kako da se sastavis a da shvatis da ces se rasturiti na kraju.

onda emocije pocinju da ti se ocrtavaju na licu a ne mozes da ih sakrijes, jer ih ima toliko.

svaki pokret, svaki gest, svaki dodir. Pitas se da li je dovoljno, mozda je previse, a mozda premalo?

mozda si pogresno sve protumacio pa nije ni deo onoga sto osecas, ili je pak toliko snazno da ne mozes da shvatis.

cujes, i osetis, note, miris, i tisinu koja ti toliko toga kaze. Volim tisinu, ona najbolje prica.

onda se priblizis momentu kada treba da se okrenes, ali ipak pomislis kako je mozda bolje da nastavis pravo. Da li je zagraljaj bio dovoljno snazan?

milion pitanja, milion novih vrata na koje nikada nisi ni pomislio da ces zakucati.

onda pozelis da svoj kljuc das nekome, bez razmisljanja sta ce se desiti kada otvori tvoja vrata.

ruku pod ruku, disete zajedno u tisini.

ja volim da se secam. zato ovo i radim.

i bilo kako bilo, ja osecam, ne mora niko da mi kaze.

too far from reality, and so close to the real story...

Stanica cuda.

ja sam oguglala. Cak su i oni oguglali.

izmisljena mrtva sestra. to cak ni ja ne umem.

i koga realno briga za hodnik, kada ce nam limesi preokupirati zivot.

i mozak. i suma. i funkcija.

granice. granice. granice.

ja volim svoje hodnike.

i stanicu cuda.

zato sto je daleko i zato sto tamo nista ne razumem.

cesto sam tamo.

tiho je.

prosto je tako.

Do Pakla i nazad?

Ukleto mesto gde se svakodnevno okuplja današnja omladina je isto, i dalje je sivo, veliko i puno sitnih beskičmenjaka koji se bore sa svoj život.

pidžama je postala novi dom.

ljudi su postali kornfleks, a rok trajanja mleka iz frižidera je odavno prošao.

uskoro nećemo imati para da kupimo drugo.

vreća za spavanje je postala čaršav.

Nacizam je napokon dobio svoje mesto u folderu.

fejsbuk i dalje nema poentu, ali polako zauzima bitno mesto u ljudskim životima.

inbox je prazan. Osim u momentima kada treba da čuješ da su sva mesta popunjena ili da treba da radiš, a ne radi ti se.

buka se iz dana u dan pojačava, i nikoga nije briga.

neko se krije, neko beži, a neko prosto ne želi da priča.

topla čokolada sa šlagom je preskupa.

torrent postaje preopterećen.

mozak postaje preopterećen.

Ćelava pevačica je odlučila da zapeva, ali izgleda da se današnjoj omladini ne dopada.

bezimeni ljudi dobijaju svoje mesto u redovima.

neko reči seče makazama, a neko sakati dela svojim postupcima.

i svi misle da je beOgrad ponovo beo, a u stvari je crn.

na ulici ćete često umesto ljudskih glava videti televizore, a umesto šaka telefone.

i niko ne zna da li će sutra imati hleba, ali znaju ko je pobednik. A to sigurno nisu oni.

i više ništa nije kao pre, a eto ipak se ništa nije ni promenilo.

neko će svoju sreću podeliti sa pacovima, a neko će je zadržati za sebe.

prerano je za maline, ali za makarone sa sirom nikada nije kasno.

šakom punom lekova gađamo druge nadajući se da će im to pomoći.

još jednom, imam recept ali znam da nije poslednji.

"To su prosto geni srećo, moraš se navići"

jedino što se jasno čuje zvuk je zatvorenih vrata.

međutim niko se ne okreće.

ljubavna pesma

Mi nemamo park. Nisam ja ta.

No ipak u tvojim očima, krije se onaj tipičan i ljigav kliše plamena.
Onaj koji ubija, onaj koji razarana.
Jebiga.
I ne, ne osećam leptiriće dok tonem u vrelim plamenovima.
Osećam brdo teških emocija dok sedim pored tebe i pijem

svoje već popijeno pivo, jer sam sluđena tvojim

pogledom koji me već sad izjeda.

Naši leptiri su pomrli onoga dana
kada su se plamenovi probudili,
pa su se jadnici ugušili.

Nećeš mi svirate ljubave pesme na gitari,
i nećemo zaljubljeno gledati zvezde dok se
valjamo po mokroj travi.

Nećemo gledati ni romantične komedije,
niti ćeš mi kupovati ruže on male romkinje,
one iz Kneza, što uvek juri zaljubljene parove.

A eto ja ipak danas sedim i pišem ove redove,
ne da bi ih ti čitao, nego da bi moje sutra bilo moje.
Jer zajedno mi nećemo imati ništa bolje,
no preveliku dozu vatre u očima, i jos više mrtvih leptira,
bez prvog poljupca na klupici u parku nekog magičnog datuma
urezanog u koru vekovima starog drveta.

Tužno je što se ti nikada nećeš pronaći u mojim rečima.
No, uvek ćemo tu biti ja i moja jadna ljubavna poezija.

Ja ipak danas sedim i pišem ove redove,
ne da bi ih ti čitao nego da bi meni bilo bolje.

Devojcica koja je zvakala stvarnost

Napravila je kuglicu od stvarnosti i gurnula je usta.

Zvuk krckanja ispod zuba je bio uzasan. Nije ni sanjala

koliko je tesko sazvakati stvarnost.

Vrtela se tih dana tisina koja je imala neku cudnu boju. Cudan miris.

Nije to bila ona obicna, svakodnvna tisina sa kojom se

svi smrtnici srecu. Ova je bila posebna.

Dobila ju je na poklon jednog kisnog jesenjeg dana.

Ispred sobe, nasla je mali zeleni poklon, sa ogromnom

crvenom masnom. Bez povoda, kao iznanadjenja,

neko joj je poklonio tu posebu tisinu.

Dugo je zvakala stvarnost. Ali kao da joj je u grlu stajalo

nesto sto joj nije dozvolilo da je proguta.

Ona nije tip koji odustaje, ali prosto ta stvarnost nije mogla

biti pojedena.

Tesko joj je palo. Sto je morala da je vrati u svoj zivot,

u svoju posebnu tisinu, i nastavi da se bori sa njom iz dana

u dan. Pokusala je svim snagama da je se otarasi, na sve moguce

nacine, ali nista.

Vratila je svoju posebnu tisinu u zelenu kutiju sa crvenom masnom.

Bio je to cudan dan. Bio je to dugacak i prazan dan. Tih dan bez

boje i mirisa.

Dan kada je Ona sazvakanu stvarnost pljunula i nastavila da zivi

zajedno sa njom dok ih smrt nije rastavila.

Nikada nije rekla da.

A nije bilo nikoga da se pobuni.

Stereotipi

ne morate da čitate ako mislite da je previše crno. meni se sviđa crno ovih dana.

***

Nikada nisam verovala u stereotipe koje pričaju o groblju. Ogavne strašne crne ptice poznatije još kao gavrani, bili su previše kliše za moj ukus. Ali eto, videla sam ih tada, stoje u grupicama od par i samo te onako posmatraju sa ogromnim kljunom, i kao da ti govore, „eto ti kada ne veruješ u gradske priče“. Nisu me naterali da počnem.

Čudno tog popdneva je padala kiša i blata je bilo previše. Još jedna jeziva scena iz nekog jadnog horora, dok kolona ljudi u crnom korača, odvratne crne ptice te proždiru pogledom a kiša pljušti. Gazila sam po onom blatu kao nikada do sada. Nije mi bilo sve jedno, ali već sam tu.

Mrtva tišina vlada, ja guram svoju senku kroz svu onu iskopanu zemlju koja je tako vlažna i teška. Sečem svoje misle, čupam malo preostalog daha i govorim sebi kako je kasno jer sam već došla.

U neprijatnim momentima sklonim glavu i čitam imena i prezimena ljudi uklesanih na mermernim pločama, dok ptičurine šire svoja krila i spremaju se da polete.

Lako je njima, one mogu da odu, a ja sam tek došla. A htela sam da dođem stvarno jesam, ali ja prosto nisam tip osobe za tišinu. Meni tišina smeta, zapravo previše se dere. Ali bilo je kasno.

I svo to šarenilo cveća, i nečujni krici postaju toliko teški da je prosto nepodnošljivo, a ipak moraš da se utipoš u tišinu beskraja i možda jecaš sam sa sobom.

Gledam u tog nekog mangupa koji nije našao za shodno da eto tada, na par minuta začepi svoju gubicu i porazgovara sam sa sobom. Zar nije čuo iz gradskih priča da se na groblju ne priča? Bar on, dete ovog velikog grada.

Hodali smo tako dugo, stajali smo tako dugo, pričali sami sa sobom tako dugo... Neki su plakali, neki su ćutali, a neki razmišljali o stereotipima gradskih priča. A ja. Ja sam pokušala da izbacim svaki kliše iz glave, i ako mi se vidno nametnuo, i zapitam sebe da li će isto biti i za šezdeset godina? Sedamdeset.

Ali bilo je kasno. Zatrpali su još jednu rupu, a ja sam se setila koliko mrzim groblja i krenula nazad. Nikada nisam verovala u stereotipe koje pričaju o groblju ...

Prazno

U vihoru leševa

Danas je deo mene zauvek umro.
Disala sam, a onda odjednom prestala.
Sve je prestalo.

I umirala sam iznova, i iznova, i iznova, dok se nisam našla na podu gušeći se od ogromne količine smrti koja me je pronašla.

Još neohlađeni leš čija se pluća i dalje pomeraju a oči i dalje cakle, ležao je na podu moje sobe, natopljen emocijama koje su iscurele baš u tom trenutku kada su se korice sklopile.

Preživela sam II svetski rat a da nisam bila živa. Osetila sam boju neba prepunog bombi, miris vatre, težinu vetra pod krvavim jagodicama, hodala sa jevrejima dok su ih terali da sa slabim kolenima i neuhranjenim telima koračaju kroz svoju smrt živi, provlačila ruke kroz zlatnu kosu leša prijatelja čija je jedina želja bila da vidi tatu kada se vrati iz hladnokrvnog rata. Umirala dok sam pokušavala da shatim kako je to živeti bez brata. Mrzela sam Firera, dođavola mrzim ga i sada. Hodala nogu pred nogu sa smrću, i zajedno sa njom ubijala sebe i druge, i toliko puta stegla zube u nadi da će možda bar tog jednog preskočiti. Prokletstvo, bar njega mi ne oduzimaj!

Ali ne. Smrt nikoga nije preskočila. Gadi mi se ta prokleta kurva. A znam da je morala.

Zapitala sam se hoće li nositi i moje reči do kraja?

Previše leševa za jedan dan.

Memento mori

hronično pisanje bloga govori da nešto nije okej. oh...
beše to dobra kolumna.

Setila sam se pre par dana da me sok od zove podseća na detinjstvo.

... a nisam ga pila sigurno ima deset godina.

Taj miris, taj ukus, to sećnje detinjstva. Čovece koliko mi nedostaje!

Jednom sam na moru gurala nogu kroz ogradu terase, i ispala mi je papuča. Haha, onda sam skakutala tri stepenika u krug na jednoj nozi da bi uzela papuču.

A jedno leto sam se ispekla na expres lonac kod bake na placu, i ako je ona rekla da ne prilazimo loncu, ali Bože, kako meni neko nešto da zabrani? Haha, i dan danas imam oziljak na kolenu.

Sećam se koliko sam bila srećna svake godine kada je trebalo da dobijem paketić za Novu godinu.

Ili onda kada mi je ćaća rekao da Deda Mraz ne postoji. Imala sam možda pet godina i stajala sam na tea peći u mom roze duksu na pčelice. Ja i dalje verujem da postoji. (:

Ili … kada mi je tata kupio flomastere ako obećam da neću plakati kada budemo išli da vidimo mamu u porodilište.

Moja mama, koja je noćima sedela da bi meni napravila sliku Wini Pua za tortu, koju bi mi posle pojeli kao da slike nije ni bilo.

Sećam se ...

dana kada sam shvatila da se jednom neću probuditi.

Spageta u Grckoj, tobogana u Meku, onog parkića.

I onda kada sam dobila one odvratne plave papuče sa cvetićima, čoveče koliko sam ih volela.

Žutog tamagučija. Nikome ga nisam davala, o ne. Mislim da je bilo neko pile, koje sam ja kao čuvala i hranila, haha.

Crnog kreveta gde smo svi spavali koji smo posle koristili kao tobogan. Moje prve igracke. Rata. Sirena. Bombi. Straha. Suza i čudnih osećanja.

A šta znač kad si klinja ...

Sećam se da jedni prijatelji nisu hteli da mi dođu na rođendan jer su se plašili rata.

Kasete Kuguarsa i Baba. Pesme "Dejo majstore pa ti si Bog" i "Ovo ja noć bez sna". Posebnih delova i stihova.

Prvih rolera i žute-zelene bicikle na dva točka.

Mog kreveta na sprat u obliku kuće koji mi je deka napravio.
I dekinog plavog renoa sa kariranim sedištima i četvora vrata.

Sećam se soka od zove, koji sam ponovo pila pre neki dan i koji me je kao vremeplov vratio nazad.

U potrazi za Nedođijom i izgubljenim dečacima.

Gone with the wind.

Srdačno vaša,

T.

Daydreamer

...You can find him sittin’ on your doorstep waiting for the surprise

ima dana kada sam ružna.

ima dana kada želim da sam zaljubljena.

ima dana kada ne umem da pišem,

ima dana kada mislim da preteram.

ima dana kada se ne sećam, kada ne sanjam.

ima dana kada se samo smejem.

ima dana kada se ne pitam.

ima dana kada mi se prsti grče a ja ipak kucam u telefon,

da ne bih zaboravila.

ima dana kada pomislim da bih ti možda oprostila...

ima dana kada pomislim koliko bi dobro bilo da je noć.

ima dana kada mislim da sam pogrešila...

ima dana koji mirišu na dobro.

ima dana kada kažem sebi da je sve ovo bespotrebno.

ima dana takvih dana...

ja ni na nebu ni na zemlji.

Ipak nisam kitila jelku ove godine. Nova godina je gej i ako se vaistinu od drugog januara dešavaju čudno mogu čak reći i lepe stvari :O

juče sam iz biblioteke uzela šest knjiga o Hići koje mi trebaju za maturski.
jednom kada postanem nešto, u biografiji će mi pisati, kao mlada umetnica proučavala je bolesne umove dvadesetog veka.

briga me šta će te misliti o tome. Mene čini srećnom.

Amy dolazi u Beograd, a ja sam otkrila novi magični ženski vokal od koga se ježim i u kome uživam.
i tako je moj osmeh postao konveksan. Češće je konkavan.

bojler mi ne radi, ali kontam da možda bolje pišem kada mi je kosa prljava.

eto.

on the road to nowhere I met nobody and together we hit the road to nothing.
I ludo se provodimo!

Ko je pustio vodu?

... a za njom i sva sranja koja je doneo Oktobar.

Krvavim rukama pokušavam da dohvatim vrh kanapa koji će me izvući.
I boli, ali i dalje se trudim da pronađem izlaz iz ovog prokletog mesta koji vrišti užas.
Klečeći na već ofucanim kolenima, ne znam kome da se molim niti, s kim da se borim u nadi da će ovom mesecu ipak doći kraj.
I dok glasovi u glavi skiče u potrazi za izlazom, gubim se. I trudim se da ostanem čitava toliko da uspem da se izuvučem iz svog tog ludila koje me grabi svojim džinovskim rukama i odvodi u beskraj. A u beskraju nije lepo, ne nikako!
I uveliko krvavim, mrtvim rukama nastavljam da kopam zemlju u nadi da ću negde ugledati vrh tog kanapa koji će me povući. Znoj postaje crn, a umorne oči polako se sklapaju, prošlo je toliko vremena a ja ne vidim nikakav pomak u traženju. Svetlo postaje misaona imenica, a značenje slobode sam potpuno zaboravila. I ne, ne želim da mi bilo šta kažete. Ćutite, jer to je ipak stvar koju najbolje umete.I nemojte pokušavati da shvatite. Jer znam da kada vam ruke budu isprljane želećete da pobegnete, a ne shvatate da su nečije ruke večnom mukom uprljane.
Stavite svoje sterline ruke u džepove, i jebite se zajedno sa Oktobrom tako da se nikada više ne vratite.

A ja ću i dalje puzeći sa svojim prljavim rukama tražiti svoj beskrajno čist spas. A onda kada ga pronađem, lično ću se potruditi da uprljav Vaš. Jer verujte mi, od mog gore ne može, a od vašeg bolje ne postoji.