U vihoru leševa

Danas je deo mene zauvek umro.
Disala sam, a onda odjednom prestala.
Sve je prestalo.

I umirala sam iznova, i iznova, i iznova, dok se nisam našla na podu gušeći se od ogromne količine smrti koja me je pronašla.

Još neohlađeni leš čija se pluća i dalje pomeraju a oči i dalje cakle, ležao je na podu moje sobe, natopljen emocijama koje su iscurele baš u tom trenutku kada su se korice sklopile.

Preživela sam II svetski rat a da nisam bila živa. Osetila sam boju neba prepunog bombi, miris vatre, težinu vetra pod krvavim jagodicama, hodala sa jevrejima dok su ih terali da sa slabim kolenima i neuhranjenim telima koračaju kroz svoju smrt živi, provlačila ruke kroz zlatnu kosu leša prijatelja čija je jedina želja bila da vidi tatu kada se vrati iz hladnokrvnog rata. Umirala dok sam pokušavala da shatim kako je to živeti bez brata. Mrzela sam Firera, dođavola mrzim ga i sada. Hodala nogu pred nogu sa smrću, i zajedno sa njom ubijala sebe i druge, i toliko puta stegla zube u nadi da će možda bar tog jednog preskočiti. Prokletstvo, bar njega mi ne oduzimaj!

Ali ne. Smrt nikoga nije preskočila. Gadi mi se ta prokleta kurva. A znam da je morala.

Zapitala sam se hoće li nositi i moje reči do kraja?

Previše leševa za jedan dan.