... a za njom i sva sranja koja je doneo Oktobar.
Krvavim rukama pokušavam da dohvatim vrh kanapa koji će me izvući.
I boli, ali i dalje se trudim da pronađem izlaz iz ovog prokletog mesta koji vrišti užas.
Klečeći na već ofucanim kolenima, ne znam kome da se molim niti, s kim da se borim u nadi da će ovom mesecu ipak doći kraj.
I dok glasovi u glavi skiče u potrazi za izlazom, gubim se. I trudim se da ostanem čitava toliko da uspem da se izuvučem iz svog tog ludila koje me grabi svojim džinovskim rukama i odvodi u beskraj. A u beskraju nije lepo, ne nikako!
I uveliko krvavim, mrtvim rukama nastavljam da kopam zemlju u nadi da ću negde ugledati vrh tog kanapa koji će me povući. Znoj postaje crn, a umorne oči polako se sklapaju, prošlo je toliko vremena a ja ne vidim nikakav pomak u traženju. Svetlo postaje misaona imenica, a značenje slobode sam potpuno zaboravila. I ne, ne želim da mi bilo šta kažete. Ćutite, jer to je ipak stvar koju najbolje umete.I nemojte pokušavati da shvatite. Jer znam da kada vam ruke budu isprljane želećete da pobegnete, a ne shvatate da su nečije ruke večnom mukom uprljane.
Stavite svoje sterline ruke u džepove, i jebite se zajedno sa Oktobrom tako da se nikada više ne vratite.
A ja ću i dalje puzeći sa svojim prljavim rukama tražiti svoj beskrajno čist spas. A onda kada ga pronađem, lično ću se potruditi da uprljav Vaš. Jer verujte mi, od mog gore ne može, a od vašeg bolje ne postoji.
0 коментара:
Постави коментар