Devojcica koja je zvakala stvarnost

Napravila je kuglicu od stvarnosti i gurnula je usta.

Zvuk krckanja ispod zuba je bio uzasan. Nije ni sanjala

koliko je tesko sazvakati stvarnost.

Vrtela se tih dana tisina koja je imala neku cudnu boju. Cudan miris.

Nije to bila ona obicna, svakodnvna tisina sa kojom se

svi smrtnici srecu. Ova je bila posebna.

Dobila ju je na poklon jednog kisnog jesenjeg dana.

Ispred sobe, nasla je mali zeleni poklon, sa ogromnom

crvenom masnom. Bez povoda, kao iznanadjenja,

neko joj je poklonio tu posebu tisinu.

Dugo je zvakala stvarnost. Ali kao da joj je u grlu stajalo

nesto sto joj nije dozvolilo da je proguta.

Ona nije tip koji odustaje, ali prosto ta stvarnost nije mogla

biti pojedena.

Tesko joj je palo. Sto je morala da je vrati u svoj zivot,

u svoju posebnu tisinu, i nastavi da se bori sa njom iz dana

u dan. Pokusala je svim snagama da je se otarasi, na sve moguce

nacine, ali nista.

Vratila je svoju posebnu tisinu u zelenu kutiju sa crvenom masnom.

Bio je to cudan dan. Bio je to dugacak i prazan dan. Tih dan bez

boje i mirisa.

Dan kada je Ona sazvakanu stvarnost pljunula i nastavila da zivi

zajedno sa njom dok ih smrt nije rastavila.

Nikada nije rekla da.

A nije bilo nikoga da se pobuni.