ljubavna pesma

Mi nemamo park. Nisam ja ta.

No ipak u tvojim očima, krije se onaj tipičan i ljigav kliše plamena.
Onaj koji ubija, onaj koji razarana.
Jebiga.
I ne, ne osećam leptiriće dok tonem u vrelim plamenovima.
Osećam brdo teških emocija dok sedim pored tebe i pijem

svoje već popijeno pivo, jer sam sluđena tvojim

pogledom koji me već sad izjeda.

Naši leptiri su pomrli onoga dana
kada su se plamenovi probudili,
pa su se jadnici ugušili.

Nećeš mi svirate ljubave pesme na gitari,
i nećemo zaljubljeno gledati zvezde dok se
valjamo po mokroj travi.

Nećemo gledati ni romantične komedije,
niti ćeš mi kupovati ruže on male romkinje,
one iz Kneza, što uvek juri zaljubljene parove.

A eto ja ipak danas sedim i pišem ove redove,
ne da bi ih ti čitao, nego da bi moje sutra bilo moje.
Jer zajedno mi nećemo imati ništa bolje,
no preveliku dozu vatre u očima, i jos više mrtvih leptira,
bez prvog poljupca na klupici u parku nekog magičnog datuma
urezanog u koru vekovima starog drveta.

Tužno je što se ti nikada nećeš pronaći u mojim rečima.
No, uvek ćemo tu biti ja i moja jadna ljubavna poezija.

Ja ipak danas sedim i pišem ove redove,
ne da bi ih ti čitao nego da bi meni bilo bolje.