To sparno teško jutro, u dogovoru sa suncem rešilo je da je probudi.
Mokra i besna ustala je i otišla do frižidera.
Hladan sok nikada nije bio ukusniji i korisniji. Njenim venama sada je tekao ledeni šećer a nju je bilo briga.
Ventilator nije radio. Preprano je.
Preskakajući stvari i pazeći da ne stane na nesto što bi prouzrokovalo krvarenje na njnom stopalu, pokušala je da dođe do kreveta.
Sveže jutro. Sunce samo što je izašlo, i udarajući u roletnu svojim dugačkim zracima, pravilo je šare po zidovima.
Prokleto sunce! Pomislila je dok se vrtela po krevetu mokra. Neodstaje mi kiša.
Prolazili su sati a šare su postajale sve svetlije. Sunce je sve jače sijalo, a ona je i dalje pokušavala da zaspi.
Teško se diše.
Ventilator radi već dva sata, ali nije od velike pomoći.
Ona mašta o vetru i kiši, i pokušava da nađe bilo šta pozitivno u ovom šugavom vremenu.
Sada već ništa nije kako treba, i zamišlja kako leži u nekoj hladnjači i uživa.
Prošlo je već tri sata, nema više potrebe da pokušava da spava, otišla je pod hladan tuš i tamo stajala četrdeset minuta, uživajući samo u vodi.
Tanjir, viljuška i nož čekali su je na stolu pošto je izašla iz ledenog Raja.
Želiš li da doručkuješ nešto? Upitali su je.
Da, želim da pojedem sunce! Odgovorila je.
Pogasila je sva svetla, zatvorila sve prozore, ukoljučila ventilator da duva samo na jednu stranu, stavila svoj crni lejzi beg ispred i legla. Zaspala je u mraku i hladovini pokušavajući da maštom i kreativnošću stvori svoju jesen na plus 40.
To je bio dan kada je Lucy pojela sunce.
