Delirijum.

Njegove kosti

Po kamenju prospi

Jer prosjak je to

Niko ovdasnji 

Juce nisam uspela da kupim kartu za Avatara. A ni za danas. Zato sto se brzo rasproda, i onda moras da lutas po beogradskim bioskopima da bi kupio kartu. Njah.

Zato sam tih 500 dinara dala za knjigu, fenomenalnu knjigu Nila Gejmena - Knjga o groblju.

Obicno ne kupujem knjige. Kupujem stripove, a knjige uzimam iz biblioteke. Ali ova je bila nekako posebna. Osetila sam se kao da mi je duznost da je kupim, bez razmisljanja.
A ako cemo o piscu, Gejmen je covek koji ima toliko maste u svojoj glavi da sam se zapanjila.
Sendmen je Gejmenovih ruku delo. Nije normalo koliko je dobro.

Ja nisam ljubitelj romana. Ja ne volim da citam, a ni da pisem dugacke forme, nekako se jako brzo izgubim i onda batalim to. Ali sinoc kad sam dosla kuci, odma' sam uzela da citam, i nekako ... Lezi mi, ovaj roman, ova prica, prosto mi lezi. Odusevljena sam!
I onda ... nije mi bilo toliko krivo sto nisam ogledala taj cuveni Avatar, jer sam se potpuno preselila na groblje, i bilo mi je veoma prijatno moram priznati. A Avatar cu svakako gledati.

Tu je svakako i Bukowski koga mogu da citam 24/7.

I tako ... vratila sam se knjigama/stripovima, i to mi bas prija. Vratila sam se u svoj svet, a mozda sam i usla u tudji.
Dosta slusam Wikluha i Flip-Flopa u poslednje vreme. Ti ljudi znaju da prenesu emociju koju su zacrtali.

Uvek sam mislila da na groblju tisina ubija u pojam, ali mislim da cu se ovih dana preseliti tamo, makar u svojoj glavi.
Pod utiskom sam.

Svoja, vasa, morbidna, nenormalna, bolesna u mozak. Sve dok disem i trepcem, zadovoljna sam.

S' bolesnim idejama, T.