Otadžbina!

Besna sam!
Na tebe, na mene, na jebnu kondukterku u

autobusu koja ja meni našla da naplati kaznu!

I prokelta tišina koju je

teško slušati iz dana u dan,

zato što ti ne smeš!

O otadžbino.

Besna sam!

Miris kestena koji me podseti na

jesen, i sećanje na magični

Septembar kada sam bila cela.

Povraća mi se kada se setim,

baš tog istog Septembra kada

sam se raspala. O otadžbino!

Besna sam!

Shvatam da shvataš

moje neshvaćeno gađenje

baš te iste priče u kojoj ne retko

uživaš i ako znam da znaš

da mi se želudan prevreće

od takvih kao što je ta.

O otadžbino!

Naša mala i jadna.

Mila i sitna, sitna al moja.

Zgažena đonovima

prljavim od bljuvotina

kroz koje su prošli, pa rešili

da danas zgaze baš tebe, mene, nas!                     

O otadžbino.

A ti ne shvataš.

Da besna sam.

O otadžbino!

Jer mi je muka da slušam, i

gunđam, i budem mala

neshvaćena, autsajderka

u još manjoj kesi ćubreta

koju je neko baš jutros ostavio

pored levog kontejnera.

O otadžbino...

Besna al i dalje svoja.

I nikada mi nemoj reći

da je jebeno teško,

jer ja sam ta na koju se oslanjaš,

ja sam ta koja sutra treba da te spasi,

i kaže, dobro sam.

O otadžbino!

A nisam dobro! Jer besna sam.

I od tačke ljubavi dolazim

do momenta prezira.

Da ja sam ta.

Isfrustrirana jedinka koja živi u kesi

đubreta, jer mnogi nisu naučili da

se čisti za govnima, eto zašto besna sam.

O otadžbino!!

reinkarnacija.

Gde bi bila car ovih redova da ti zapravo razumes ono sto ja zelim da kazem? Mozda bi zeleo da znas kako uvece kada padne mraka se isunjam iz svog deset godina starog kreveta I odlazim da kradem? Ili kako vec godinu dana unazad pijana lezem u taj isti drveni krevet I pokusavam da sanjam. Nisam te skoro videla. Plasim se da si postao previse znatizeljan pa si se u medjuvremenu izgubio. A rekla sam ti da ne jedes keks sa poda, bas iz tog razloga. Ali ako vec zelis da ti bude lose, onda prestani da trazis smisao I prepusti se voznji. Istina, mozda ces kasnije povracati,  mozda ces biti tuzan. Ali ne trudi se da razumes. Potrudi se da vise ne jedes keks sa poda, kao sto sam ti rekla, I stvari ce biti bolje. U medjuvremenu, dok se skidas sa losih bakterija koje pokupis na putu do smisla, kada god me vidis na ulici u sred noci, vrati me u krevet, vrati se u krevet I okaci mi poruku o celo “Kisela voda ti je u frizideru”, a ja cu znati da si bio tu, I da si se vratio. Do tada, prestani da trazis smisao u tudjim recima, samo se prepusti I prestani da jedes keks sa poda. Jer gde bi bila car ovih redova da ti zapravo razumes ono sto ja zelim da kazem?

na putu za Caglin.

pokusavala sam da vidim svoj odrazna na dnu bunara.

pozelala sam da se izgubim u dubini te rupe

koja za mene nema kraj.

prisecam se vremena u kom nisam zivela,

pricam price koje nisam videla.

dok pokusavam da se prevedem u jednom od milion jezika,

pustam svoje misli da budu zacementirane

u putu koji ce zauvek ostati ovde.

i sve cekam da se to nesto desi.

i dok sedim u zbunju koje mirise na mentu, pokusavam da shvatim

smisao mog postojanja na ovom mestu.

u pozadini cujem zvono

koje poziva moju sutbinu na megdan.

i ma koliko zelela da ga ignorisem, polako ustajem

i odlazim tamo gde se sve desava.

odlucila sam da zasijem sebe za oblak,

pokrila sam se perom i prestala da disem.

Is that your only weapon?

Zvuk praznog zeluca i nabacene reci alterega,
jedino je sto se cuje ovog ravnog aprilskog popdneva na putu za haos.
Nejakim rukama gradimo najmladju kulu u Evropi,
insekti bez krila lete oko nas,
a mi slepi uzivamo u horizontu njiva.
Inicijali na ogledalu odvlace paznju od razmisljanja
kako ce nam to biocicak pomoci da prezivimo u zemlji nemastine.
Gladna sam.

sarebbe bello

razumem.

imam i ja nekad

prevelika ocekivanja

i ako ne ocekujem

precesto.

ustvari zabranjujem

sebi da ocekujem

da se ne bi desavalo

to sto mi se desava.

mislim se bilo bi bolje

da sam odmah izasla.

jer sam ukleta.

skenjana.

sa vokabularom

tinejdzera

koji nikada

nije procitao knjigu,

niti kolumnu u

dnevnim novinama.

sa blokadom u glavi

koja ima previse

smisla da bi

tu stajala.

i spavam na fusnotama.

mislim se,

ja se ipak nikada ne

bih vratila.

i zelim da verujem

kako ce inspiracija

da dopuzi do mene jer

sam joj falila,

ponekad pomislim

kako sam posebna,

pa ne treba da je

potrazim sama.

razmisljam kada bi

bilo najbolje vreme

da sahranim svoj ego,

i pitam se da li bi

nesto bilo drugacije

da ti nisi ozenjen?

Putešestvije jedne duše

Srela sam jutros svoju dušu.
Zvučala je poprilično mirno I staloženo,
ako uzmemo u obzir s kim je pričala.
Rekla mi je da se držim, da ona odlazi
ali I da će se vratiti.
Kaže da joj je žao, ali da stvarno hitno
mora da ode.
Ta moja jedina duša,
je ponovo otišla.
A ja sam to jutro doručkovala najbolji doručk u životu.

Oliver, Dzek i ja.

Oliver, Dzek I ja.

Ono sto bi bilo dobro da znate je da u ovoj prici ne postoji kraj.

...Kada bih umela da te volim.

Predugo traje ovaj nas put. Oliver vec polako posustaje, Dzek misli da moze, a ustvari… dobro je dok jos uvek misli.
A ja… ja bih zelela da umem.

Krenuli smo mi tako, pre dve godine, bila je rana jesen. Krenuli smo mi tako u nadi da se zavrsimo.
Nismo ocekivali, samo smo znali da je kraj tamo negde. Oliver, Dzek I ja.
Bez slike, bez kofera, bez icega. Cipel-cugom na putu kaldrmom kroz trnje.
Zbog klisea I metafora smo imali bas puno problema. Dzeku ne odgovara ovo prvo, dok je Oliver apsolutni protivnik ovog drugog.
A ja…ja sam samo zelela da umem.

Tako smo pre tri godine, negde sredinom proleca krenuli Oliver, Dzek I ja, u nadi se zavrsimo.
Znali smo da imamo pocetak, ali nismo bili sigurni gde je kraj. Puzeci asfaltiranim ulicama sivog grada, nesto smo cekali. Nije nam bilo tesko jer smo bili zajedno.
No ipak, zbog klisea I metafora smo imali bas puno problema. Oliveru nikako nije odgovaralo ovo prvo, dok je Dzek bio apsolutno protivnik drugog. … a ja?
Ja sam verovala da umem.

I onda tako kada sednem sama sa sobom I razmisljam o kraju, setim se te sjajne price.
Bilo je to negde pre, pa recimo pet godina, jaka zima, nepodnosljiv minus, krenuli smo Oliver, Dzek I ja na put u nadi da se zavrsimo.
I negde na polovni puta, nismo uspeli da se setimo pocetka, ali smo verovali da je kraj negde blizu. Trceci putevima prekrvenim snegom, cesto smo padali I kolena su nas bolela. Cesto su krvarila, pa smo ostavljali tragove na belom putom. Oliver I ja smo bili B-, Dzek je A+.
Nekako uvek smo naletali na klisee I metafore, I dok su njih dvojica uzivali u tim kvazi carima, ja sam …
Ja sam nekako umela.

I tako ti pricam, pre deset godina pocetkom leta … Oliver, Dzek I ja smo se uputili prema kraju. U nadi da se zavrsimo.
Bas smo dosta leteli tih dana kroz oblake ovog belog grada. Nismo poceli, niti se secam da je bilo sredine, ali sam sigurna das mo stigli do kraja.
I dok su Oliver I Dzek prezirali sve metafore I klisee u vazduhu ja sam se nekako stopila.
I bas zbog svega toga, razmsljala sam tokom celog ovog kraja, kako bi bilo sjajno kada bih umela da te volim.