Memento mori

hronično pisanje bloga govori da nešto nije okej. oh...
beše to dobra kolumna.

Setila sam se pre par dana da me sok od zove podseća na detinjstvo.

... a nisam ga pila sigurno ima deset godina.

Taj miris, taj ukus, to sećnje detinjstva. Čovece koliko mi nedostaje!

Jednom sam na moru gurala nogu kroz ogradu terase, i ispala mi je papuča. Haha, onda sam skakutala tri stepenika u krug na jednoj nozi da bi uzela papuču.

A jedno leto sam se ispekla na expres lonac kod bake na placu, i ako je ona rekla da ne prilazimo loncu, ali Bože, kako meni neko nešto da zabrani? Haha, i dan danas imam oziljak na kolenu.

Sećam se koliko sam bila srećna svake godine kada je trebalo da dobijem paketić za Novu godinu.

Ili onda kada mi je ćaća rekao da Deda Mraz ne postoji. Imala sam možda pet godina i stajala sam na tea peći u mom roze duksu na pčelice. Ja i dalje verujem da postoji. (:

Ili … kada mi je tata kupio flomastere ako obećam da neću plakati kada budemo išli da vidimo mamu u porodilište.

Moja mama, koja je noćima sedela da bi meni napravila sliku Wini Pua za tortu, koju bi mi posle pojeli kao da slike nije ni bilo.

Sećam se ...

dana kada sam shvatila da se jednom neću probuditi.

Spageta u Grckoj, tobogana u Meku, onog parkića.

I onda kada sam dobila one odvratne plave papuče sa cvetićima, čoveče koliko sam ih volela.

Žutog tamagučija. Nikome ga nisam davala, o ne. Mislim da je bilo neko pile, koje sam ja kao čuvala i hranila, haha.

Crnog kreveta gde smo svi spavali koji smo posle koristili kao tobogan. Moje prve igracke. Rata. Sirena. Bombi. Straha. Suza i čudnih osećanja.

A šta znač kad si klinja ...

Sećam se da jedni prijatelji nisu hteli da mi dođu na rođendan jer su se plašili rata.

Kasete Kuguarsa i Baba. Pesme "Dejo majstore pa ti si Bog" i "Ovo ja noć bez sna". Posebnih delova i stihova.

Prvih rolera i žute-zelene bicikle na dva točka.

Mog kreveta na sprat u obliku kuće koji mi je deka napravio.
I dekinog plavog renoa sa kariranim sedištima i četvora vrata.

Sećam se soka od zove, koji sam ponovo pila pre neki dan i koji me je kao vremeplov vratio nazad.

U potrazi za Nedođijom i izgubljenim dečacima.

Gone with the wind.

Srdačno vaša,

T.

Daydreamer

...You can find him sittin’ on your doorstep waiting for the surprise

ima dana kada sam ružna.

ima dana kada želim da sam zaljubljena.

ima dana kada ne umem da pišem,

ima dana kada mislim da preteram.

ima dana kada se ne sećam, kada ne sanjam.

ima dana kada se samo smejem.

ima dana kada se ne pitam.

ima dana kada mi se prsti grče a ja ipak kucam u telefon,

da ne bih zaboravila.

ima dana kada pomislim da bih ti možda oprostila...

ima dana kada pomislim koliko bi dobro bilo da je noć.

ima dana kada mislim da sam pogrešila...

ima dana koji mirišu na dobro.

ima dana kada kažem sebi da je sve ovo bespotrebno.

ima dana takvih dana...

ja ni na nebu ni na zemlji.

Ipak nisam kitila jelku ove godine. Nova godina je gej i ako se vaistinu od drugog januara dešavaju čudno mogu čak reći i lepe stvari :O

juče sam iz biblioteke uzela šest knjiga o Hići koje mi trebaju za maturski.
jednom kada postanem nešto, u biografiji će mi pisati, kao mlada umetnica proučavala je bolesne umove dvadesetog veka.

briga me šta će te misliti o tome. Mene čini srećnom.

Amy dolazi u Beograd, a ja sam otkrila novi magični ženski vokal od koga se ježim i u kome uživam.
i tako je moj osmeh postao konveksan. Češće je konkavan.

bojler mi ne radi, ali kontam da možda bolje pišem kada mi je kosa prljava.

eto.

on the road to nowhere I met nobody and together we hit the road to nothing.
I ludo se provodimo!

Ko je pustio vodu?

... a za njom i sva sranja koja je doneo Oktobar.

Krvavim rukama pokušavam da dohvatim vrh kanapa koji će me izvući.
I boli, ali i dalje se trudim da pronađem izlaz iz ovog prokletog mesta koji vrišti užas.
Klečeći na već ofucanim kolenima, ne znam kome da se molim niti, s kim da se borim u nadi da će ovom mesecu ipak doći kraj.
I dok glasovi u glavi skiče u potrazi za izlazom, gubim se. I trudim se da ostanem čitava toliko da uspem da se izuvučem iz svog tog ludila koje me grabi svojim džinovskim rukama i odvodi u beskraj. A u beskraju nije lepo, ne nikako!
I uveliko krvavim, mrtvim rukama nastavljam da kopam zemlju u nadi da ću negde ugledati vrh tog kanapa koji će me povući. Znoj postaje crn, a umorne oči polako se sklapaju, prošlo je toliko vremena a ja ne vidim nikakav pomak u traženju. Svetlo postaje misaona imenica, a značenje slobode sam potpuno zaboravila. I ne, ne želim da mi bilo šta kažete. Ćutite, jer to je ipak stvar koju najbolje umete.I nemojte pokušavati da shvatite. Jer znam da kada vam ruke budu isprljane želećete da pobegnete, a ne shvatate da su nečije ruke večnom mukom uprljane.
Stavite svoje sterline ruke u džepove, i jebite se zajedno sa Oktobrom tako da se nikada više ne vratite.

A ja ću i dalje puzeći sa svojim prljavim rukama tražiti svoj beskrajno čist spas. A onda kada ga pronađem, lično ću se potruditi da uprljav Vaš. Jer verujte mi, od mog gore ne može, a od vašeg bolje ne postoji.