Sedela sam za mašinom ...

Toliko ne želim da postanem nadrkana gospoJa koja je ceo život provela u svojoj maloj mračnoj kancelariji, isfrustrirana jer ima bore i mora da kuca po ceo dan, dok je muž vara već godinama.

E baš taj utisak sam imala danas. Onako sede jedna blizu druge, jedna piše druga kuca, kao vole se, a zapravo se toliko mrze, da sa zajedničkom mržnjom ogovaraju sve koje znaju, ili ne znaju.

Ne želim da ostatk života provedem u jednoj prostoriji, mrzeći ljude oko sebe, i ogovrajući ostale. I ta glupa budućnost?
Opterećno i hronično razmišljam o tome šta će biti sutra, a znam da kada stvari savršeno isplaniram nikada ne ispadnu tako. Čak ni blizu.

I mrzim ovaj Oktobar, mnogo ga mrzim. Tmuran je, i crn je, i tužan je, a zajedno sa vetrom ne odnosi ništa nego samo donosi silna neka sranja.

I ponovo me progone prokleta pitanja, i proklete rečenice "Pa znaš možda bi mogla ...". Jebite se. Možda bi i mogla, ali neću. Zbog Vas, eto.

jesam isfrustrirana sam.

mrzim ovaj Oktobar.

Get up, stand up!

Vukla me je za jezik ta propala stoka.
Prošlost je ono što je mene obeležilo za celu budućnost, a uništava me u prezentu.
Pogled koji uči da ubija. Idejno osakaćena, sama sa svojim mislima.
A one se ne pomeraju dalje od krvavo uprljanog trotoara.
I ko im za pravo daje da se igraju mojim rečima.
Nesvesni koliko zpravo taj mio pogled krije mračnih emocija.
Ne igraj se s vatrom, to je opasno.
Da sam na tvom mestu, ne bih se ponovo usudila da pokušam da povučem za jezik nekoga ko najbolje barata sa rečima. I ne, ne tražite od mene da ćutim ili vam kažem ono sto želite da čujete.
Ne tražite da uopšte koristim reči za vaše male ograničene mozgove.
Krvave ruke, sramotom uprljane. Bodež za sve emocije koje su nekada bile pozitivne, danas osakaćene ubodima istine.
Čete prozirnih osećaja, marširaju već godinama istim ulicama.
I kao da sve ono čemu si se nadao biva pogaženo tim istim četama, utapkano novim patikama, prljavim od tuđih grehova.
I nema te sile koje će vaše ruke oprati. Ne postoji niko ko će vam reći da to što radite neko može da oprosti.
Ne tražite od mene da ćutim, jer je tišina ono što će vas ubiti.
Prošlost je ono što nas uništava u sadašnjosti, ali niko ne kaže da budćnost nužno mora da trpi posledice nesposobnosti.
I ne nije kriva država, krivi su ljudi.

Do we really care?

Pitam se ...

da li je nekoga zaista briga što je u mojoj sobi maltene minus, što ja sedim u vunenim čarapama i slušam jezz. Još me više zanima, zašto ja mislim da bi neko želeo to da zna.

jesam li ja jedina, ili (kao i uvek :)) manjina koja prosto voli random činjenice, i koja misli da su one bitne isto koliko i sve ostale veeeelike stvari.

i jesam, vratila sam se iz Sarajeva u ovu istu rupu odakle sam i pošla, i da bilo mi je predivno, ali da li neko zaista želi da čuje o tome, ili ja imam golemu potrebu da kažem.

profesionalna deformacija.
uvek kada se osećaš prenatrpano informacijama imaš potrebu da ih staviš na papir, nadajući se (ili ne) da će se neko možda pronaći u gomili nabacanih činjenica.
jebiga.
tako ja to radim.

Uvek je bilo teže napisati a lakše kliknuti remove. Kada misliš da si preterao, ili da su te činjenice juče bile okej, a da su danas šugave.
I samo ljudi kojima fali neka daska u glavi (ili je pak imaju viška) mogu da sede, i bacaju činjenice na papir, koje će posle proširiti zlom zvanom internet.

koliko god zanimljivo u nekim trenucima bilo, pitanje zapravo jeste "Do we really care?".

možda su ljudi, a ponovo možda sam to samo ja.
luđakinja koja nosi norveški novac oko vrata, dobija ogromnu količinu energije kada zagrli prave ljude, i živi da sluša i piše.

"...sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam" - da, možda sam ipak to ja.

slušajući jezz u svojim starim vunenim čarapama, odlazi da se seća.

L.B