Izgubljena deca.

U svetu postoji jedno carstvo...

Setila sam se dana pre juce da me sok od zove podseca na detinjstvo.
E ... a nisam ga pila sigurno deset godina.
Taj miris, taj ukus, to osecanje detinjstva. Covece koliko mi nedostaje!

Jednom sam na moru gurala nogu kroz ogradu terase, i ispala mi je papuca. Haha, onda sam skakutala tri stepenika u krug na jednoj nozi da bi uzela papucu.
A jedno leto sam se ispekla na expres lonac kod babe na placu, i ako je ona rekla da ne prilazimo loncu, ali Boze, kako meni neko nesto da zabrani? Haha. I dan danas imam oziljak na kolenu.

Secam se koliko sam bila srecna svake godine kada treba da dobijem poklon za Novu godinu.
Ili onda kada mi je caca rekao da Deda Mraz ne postoji. Imala sam mozda pet godina i stajala sam na tea peci u mom roze duksu na pcelice. I dalje verujem da postoji. (:

Haha, ili kada mi je tata kupio flomastere ako obecam da necu plakati kada budemo isli da vidimo mamu u porodiliste.

Mama, koja je nocima sedela da bi meni napravila sliku Wini Pua za tortu, koju bi mi posle pojeli kao da slike nije ni bilo.
Secam se ...
dana kada sam shvatila da se jednom necu probuditi.

Spageta u Grckoj, tobogana u Meku, klackalica.
Kada sam dobila one odvratne plave papuce sa cveticima, Boze koliko sam ih volela.
Jaooo zuti tamaguci. Nikome ga nisam davala, o ne. Mislim da je bilo neko pile, koje sam ja kao cuvala i hranila, haha.

Crnog kreveta gde smo svi spavali koji smo posle koristili kao tobogan.
Dzekija. Moja omiljena igracka, ujedno i prva u zivotu. I dalje ga cuvam, i citav je.

Rata. Sirena. Bombi. Zemljotresa.
Suza i cudnih osecanja.
A sta znas kad si klinja ...
Secam se da jedni prijatelji nisu hteli da mi dodju na rodjendan jer su se plasili rata. 
Kasete Kuguarsa i Baba. Pesme "Dejo majstore pa ti si Bog" i "Ovo ja noc bez sna".
Prvih rolera i zute-zelene bicikle na dva tocka.

Mog kreveta na sprat u obliku kuce koji mi je deka napravio.

Secam se soka od zove, koji sam ponovo pila dana pre juce i koji me je kao vremeplov vratio nazad.
Koliko mi nedostaje!


U potrazi za Alisom i zemljom cuda.
Gone with the wind.

Srdacno vasa, 
T.

Š.B.B.K.B.B

Sta ako me sutra udari biciklista, i poginem tako sto sam pala pod autobus?
A … sta ako se zagrcnem mrvicom keksa, i ako znam da nisam trebala da ga pojedem?
Mozda se sapletem o kesten, padnem I udarim glavom o stepenice? Na mestu mrtva.
Nije ne moguce.
Mozda mi luster padne na glavu?
Mozda umrem od smrada autobusom kojim se svakodnevno vozim.
Uvek sam govorila da ako ce nesto da me zgazi, to bar budu neka dobra kola.
Zamislite udari vas fica. Haha. Tuzno.
Ko bi dosao na sahranu?
Ili bolje pitanje, da li bi dosli zato sto zele, ili zato sto misle da moraju.
Ne zelim da neko mora da dodje.
I kakvo cvece bi mi kupili?
Ja bih htela zute ruze, one su nekako egzoticne.
A ako ne stignem da svima kazem to sto sam htela? – Sta onda?
I da li bi me zaboravili?
Sigurno bi dosli oni maluomni ljigavi stvorovi i pricali kako sam ja bila ovakva, i onakva, a pritom ne znaju o meni ama bas nista.
I sta ako ne stignem da uradim ni polivinu onoga sto zelim?
To mene plasi.
Negde bi naglasila da zelim da mi sviraju “Daire”, zato sto volim tu pesmu.
Zelela bih da se smejem kada todje taj momenat, i volela bih da bude dobar.
Onako … spokojno da odletim od svog ovog ludila.A to definitivno nije uskoro, niti ce biti.Ne mirisem ni slovo s od reci spokojna, a ne osecanje.
Nije ovo prica o smrti, ne. Ovo je prica o zivotu.
Nazdravimo za srce koje svakodnevno kuca, i plucima koja nas drze.
Za mamu i tatu koji su nas napravili, i sve unutrasnje organi koji nas odrzavaju u zivotu.
Ziveli! Za zivot!

Delirijum.

Njegove kosti

Po kamenju prospi

Jer prosjak je to

Niko ovdasnji 

Juce nisam uspela da kupim kartu za Avatara. A ni za danas. Zato sto se brzo rasproda, i onda moras da lutas po beogradskim bioskopima da bi kupio kartu. Njah.

Zato sam tih 500 dinara dala za knjigu, fenomenalnu knjigu Nila Gejmena - Knjga o groblju.

Obicno ne kupujem knjige. Kupujem stripove, a knjige uzimam iz biblioteke. Ali ova je bila nekako posebna. Osetila sam se kao da mi je duznost da je kupim, bez razmisljanja.
A ako cemo o piscu, Gejmen je covek koji ima toliko maste u svojoj glavi da sam se zapanjila.
Sendmen je Gejmenovih ruku delo. Nije normalo koliko je dobro.

Ja nisam ljubitelj romana. Ja ne volim da citam, a ni da pisem dugacke forme, nekako se jako brzo izgubim i onda batalim to. Ali sinoc kad sam dosla kuci, odma' sam uzela da citam, i nekako ... Lezi mi, ovaj roman, ova prica, prosto mi lezi. Odusevljena sam!
I onda ... nije mi bilo toliko krivo sto nisam ogledala taj cuveni Avatar, jer sam se potpuno preselila na groblje, i bilo mi je veoma prijatno moram priznati. A Avatar cu svakako gledati.

Tu je svakako i Bukowski koga mogu da citam 24/7.

I tako ... vratila sam se knjigama/stripovima, i to mi bas prija. Vratila sam se u svoj svet, a mozda sam i usla u tudji.
Dosta slusam Wikluha i Flip-Flopa u poslednje vreme. Ti ljudi znaju da prenesu emociju koju su zacrtali.

Uvek sam mislila da na groblju tisina ubija u pojam, ali mislim da cu se ovih dana preseliti tamo, makar u svojoj glavi.
Pod utiskom sam.

Svoja, vasa, morbidna, nenormalna, bolesna u mozak. Sve dok disem i trepcem, zadovoljna sam.

S' bolesnim idejama, T.

Dete iz močvare.

Udaraj, deri se, arlauci, zabij nokte u kozu i cekaj da pocne da boli…
  A onda stani. Udahni i zapitaj se da li ti je bolje?
  Da li se osecas kao da je u jednoj sekundi ceo tvoj zivot prosao kroz jedan uzdah.
I voli. Nauci da volis, i saznaj kako boli.
  A boli, veruj mi.
  A onda, onda poksaj da shvatis da nokti u tvojoj kozi ne mogu da se mere sa tim bolom.
Razumi…
Svoje potrebe. Svoje emocije i svoja osecanja.
Nauci se odbijanju, nauci se samoci.
Nauci da trpis, nauci da dajes.
Shvati da neces uvek dobiti onoliko koliko ti treba.
Snadji se…
Pokusaj da shvatis da ce zeleti da te ubiju.
Ojacaj  i ne daj se.
Nauci da ne mozes uvek da primas atome pozitivne energije.
Zaledi se i znaj da ti dajes sibice.
Ne daj da te spuste, jer ti vladas svojim merdevina.
Shvati da ces nekada biti providan, a da ce o tebi pricati kao da si ipak tu medju svim ostalima.
Nauci da lazes. Tj. nauci da ne govoris istinu.
  Napravi sam svoj stit, i slusaj me, ne daj nikome da predje preko tvoje granice!
  Ne pitaj kako je, cuces price koje znaju da zabole. 
Nekada ces cak dobiti i prazne redove, i znaces da taj neko nije bas neke volje.
  Ne daj nikada da te slome.
I ako ikada krenes da pravis statutu od sebe, dobro, ali dobro razmisli koji ces materijal koristiti.
Nekada sudbina ne moze sve da odredi, tvoja struktura samo od tebe zavisi.
Ne daj da neko to ucini.
  I posle svega toga ces shvatiti da su lepe stvari mnogo lepse, i naucices da cenis zivot. 

Sreca, sreca, radost!

I want to get away, I want to fly away, yeah, yeah, yeah.

Covece, danas je bio cudno zanimljiv dan (ako ne racunamo skolu, mada ni tamo nije bilo toliko lose).
I nekako, oseca se pozitivna energija u vazduhu. Bar danas. Lepo je, srecna sam kada mirise na dobro.
pocelasamdapisemidacitamiurnebesnosamsrecna.
Znam da niko ne voli da cita ovo spojeno, ali tako je - kako je - dobro je.
Sada pijem Sprite. Yay za Sprite! :)

Znate, ovo kada idu praznici dobijete ponekad i poklon. A ja ... zivim za poklone. I tako sam ja skupila neku lovu (posto ljude mrzi da kupuju, samo ti daju lovu) i tako sam ja sebi kupila jednu divnu Violinski kljuc ogrlicu, i ram  za karte (long story), ali srecna sam i zbog toga. Jako. Sitnice rules!

Napokon mogu da citam Sandmana *treptrep*.
Imam cak i perlice i vunu, tako da ova godina je pocela jako kreativno, sto je dobro. 

Nema snega, ali je ipak dovoljno hladno za dugacke tople vunene salove, i rukavice bez prstiju. Hmm... mislim da samo zbog toga i volim zimu.

Slusam rege. :D Lepo je slusati rege zimi, nekako te zgreje.

U sustini nema nista previse zanimljivo. Pisem, citam, zivim, idem u skolu, pevam, nije lose, kako moze i kako je bilo, nije lose.

Polly wants a date!

Pis.