Oci gluve za mirise.

Ovo mu dodje kao neka terapija. Kao pricas sam sa sobom i sve je oke - nije bitno da li neko to cita, bitno da je tu.
Hladno mi je, pojela sam smoki i sad mi je muka, pijem fantu i hvatam nevidljive svitce.
Ha, trosim vreme koje nemam za nesto sto mi ne treba. A uvek to radim.

Sinulo mi je juce dok sam praznom ulicom koracala do stanice na putu do skole cemu sve ovo?
Mislim ljudi? Nerviranje? Svadjanje? Skrivanje? Taj neki tako reci magican trenutak kada te prosto briga za sve. Samo ides i ... gledas da se ne sapletes o neki kesten (u mom slucaju moguce je).

I na putu do beskraja, vidoh ljude na stanici, autobus, guzvu, plus sam povrh svega shvatila da kisnem.
And I'm back in reality. 
Pokusaj ulaska u autobus, svadjanje sa babama i dedama, smrad koji se siri brze od H1N1, ljudi, emocije, misle, huh.
Zivot.

... i tako ...
Ponovo razmisljam, ponovo se pitam i sve je isto kao sto je i bilo.
Ali bio je dobar taj trenutak nicega, stvarno jeste.