razumem.
imam i ja nekad
prevelika ocekivanja
i ako ne ocekujem
precesto.
ustvari zabranjujem
sebi da ocekujem
da se ne bi desavalo
to sto mi se desava.
mislim se bilo bi bolje
da sam odmah izasla.
jer sam ukleta.
skenjana.
sa vokabularom
tinejdzera
koji nikada
nije procitao knjigu,
niti kolumnu u
dnevnim novinama.
sa blokadom u glavi
koja ima previse
smisla da bi
tu stajala.
i spavam na fusnotama.
mislim se,
ja se ipak nikada ne
bih vratila.
i zelim da verujem
kako ce inspiracija
da dopuzi do mene jer
sam joj falila,
ponekad pomislim
kako sam posebna,
pa ne treba da je
potrazim sama.
razmisljam kada bi
bilo najbolje vreme
da sahranim svoj ego,
i pitam se da li bi
nesto bilo drugacije
da ti nisi ozenjen?
