Dragi moj,
Odlucila sam da ti pisem danas, kada su mi se jagodice odledile I kada sam uspela da pogledam kroz prozor. Moskva je daleka I hladna. Secas se da sam ti uvek pricala kako zelim da posetim Kremlj zimi, pa da zajedno s njim budem zavejana pod snegom.
Ovde je prelepo. Vodku pijem iz dva razloga, da bi se napila I ugrejala. Istina je to sto pricaju, zima je hladna toliko da te alkohol najbolje ugreje. Sneg je belji nego tu kod nas, na Balkanu.
I vazduh mirise drugacije ako stignes da udahnes dovoljno a da se ne zakasljes. Ovde je minus cesto nepodnosljiv.
Moj prozor gleda na centar Moskve. Da sam trazila bolje mesto, ne bih ga nasla. Zivim na cetvrtom spratu stare zgrade koja nema lift. Vecinu vremena provodim umotana u vise cebadi, sa nekim toplim napitkom u solji ili vodkom, pored olovke I papira I male grejalice koja radi po cele dane. Ume da bude toliko hladno da mi se jagodice zalede pa ne mogu da pisem. A zbog toga sam ovde.
Noci su jako duge, a jutra jako tmurna. Desi se da se prozori toliko zalede da ne mozes ni da proviris kroz njih. I koliku god radost osecala sto sam ovde, nisam srecna. Sta vise jako sam usamljena, pa dosta pisem, I dosta razmisljam. I pored sve te lepote, I svog tog alkohola kazem sebi, mozda ipak nisi trebala.
Cesto se setim tvojih nakrivljenih ociju I tvoje duge brade, pa pomislim kako mora da ti je toplo ispod tolike kose.
Zapitam se kako si, I setis li se ti mene nekada? Svih nasih prica I onog pravog, iskrenog smejanja.
Moskva me pretvara u romantika, pa mi se poezija cini kao neka sasvim normalna pojava, sa svim tim reodvima za koje sam nekada tvrdila da su suva patetika. Rekla sam ti jos onomad da vise ne govorim nikada. I nekako volela bih da si sada ovde jer onda mi toplota ne bi toliko falila. Moskva bi bila ono o cemu sam ja uvek sanjala, I verovatno bih je drugacije pamtila. A ovako …
Moskva je za mene hladna I daleka. I svako jutro kada ustanem iz kreveta, prvo se najezim pa posle prve jutarnje doze grejanja u vidu vodke na eks, zapitam sebe da li sam trebala? A kad me udari na prazan stomak, zaboravim uopste da sam se pitala, pa krenem da pisem iznova I iznova. Cesto te setim sa svim tvojima manama I vrlinama, pa kazem sebi kako bi bio ponosan da vidis sta sam sve postigla. Sama, u centru Moskve, bez one prave toplote koja bi me grejala...
Do naseg sledeceg vidjenja, zavrsicu sa Jesenjinom I par njegovih redova,
Кто я? Что я? Только лишь мечтатель,
Синь очей утративший во мгле,
И тебя любил я только кстати,
Заодно с другими на земле.
poljubac iz Moskve,
svesna I pomalo pijana,
T.
