Bilo jednom Sarajevo u Beogradu.

Ako zanemarimo Rekom (ne mislim u kakvom negativnom kontekstu), sve vezano za Sarajevo, uključujući te divne ljude koji su bili, nešto je što je obeležilo ovih burnih par dana.

Sve me podsetilo na to koliko mi zapravo nedostaje, i koliko je to predivno mesto.
Dugo nisam pisala, ali toliko inspiracije sam dobila na poklon, da nisam sigurna kako ću sve to da upakujem.

Počeću sa koncertom Jadranke Stojaković koji je bio f'-e-n-o-m-e-n-a-l-a-n, oh da, sa sve tim crticama. Nisam se nadala da će to postati jedan od mojih omiljenih koncerata.
Preko predstave "Sarajevska pozorišna tragedija" koja je ispunila svako očekivanje, i pružila mi toliko toga, da još uvek pokušavam da dovedem emocije na stabilan nivo.

Do filma "Godine koje su pojeli lavovi" koji toplo preporučujem da izguglate ako vas zanimaju dokumentarci.

Čak sam i na sjajnom partiju, po prvi i nadam se poslednji put u životu dobila posekotinu na usni pod uticajem pijanog dečka čija se ruka zadesila eto baš tu blizu mene. No, imaću šta da prepričavam unucima.

I naravno šetanje Beogradom uzduž i popreko zajedno sa tim divnim ljudima. Nije mi bilo teško, ako se neko od vas nađe na ovom blogu i pročita ovo :)
Sjajne priče i još jedno u nizu iskustava koje menja život.

I pet minuta hoda, i mostovi, i bubnjevi, internet biblioteka, i afterparty, pa čak i djud. Kod mene to ostaje zauvek.

Sarajevo i Sarajlije.
Hvala.

http://www.youtube.com/user/PowerPopOwl?feature=mhum#p/f/41/3-PdcU3-N6Q