A song about you.

I'm hugging this cold machine thinking
that your sprit will come out if I rub more
This is not sadness, this is the anger
This is not anger.

i'm cutting my dreams with a machete
i don't have.
because I can not stand
your face, somewhere on a mountain
among all my words that suffocate
they'r choking you
are they choking you?

I think about Cuba and the stars,
about the strange colored waves on the night of
today and the next day,
six hundred and eighty-five
on the night of time and infinity.

I have strange energy in my bones
while running after your pupils
I'm becoming a string on your guitar
i love silence of recoil.

oh, this song is not about you
nor will it ever be
not from me.
I'm not sorry.

Biočičak

Naslov zapravo nema veze sa postom. Inspiracija potiče iz reklame za preparat koji će učiniti da svi vaši problemi nestanu, hmm, ili ipak ne?

Napolju je fakat divno vreme. Sunce, ose, i ostali insekti, no ne smetaju mi sve dok me ne učine da završim u urgentnom.

Pozitivna energija vlada i pored jako puno obaveza. Ja volim obaveze, imati previše slobodnog vremena je loše.

Večeras slušam srceparajuće pesme, i motivišem sebe da napišem motivaciono pismo. Pisma.
Ni to mi nije teško. Ovih dana je sve nekako fino i ništa nije teško. To odma znači da će kratko trajati, ali koga briga. Ja sam okej, ti si okej. Haha, filozofija plus-minus, jako dobra stvar.

Ja prosto obožavam proleće i ako mi stavlja Presing u džep čim krene da se javlja. I ako ne znam šta će biti sa mnom u budućnosti, ali ipak se nadam, i ako će da prođe brže nego što je došlo, ipak ga volim.

A volim i Novi Sad i proleće u njemu zajedno sa ljudima u njemu. Pa čak i pokvareni voz koji kasni, i kupe sa random ljudima.

nedostaje mi mnogo, baš mnogo.
No biće okej. Ako ne, kupiću biočičak i moj život će odjednom postati savršen.

I ne, nemojte me ovih dana terati da pričam o politici. Pustite me da budem srećna! Biće vremena za Tomicu i Borisa i to koliko.

Bes sekiracije.

prvo, nije greška, namerno je stavljeno s umesto z.

možda je pms a možda prosto bežim od toga da moram da učim pa kao pišem nešto.

vreme me polako jede, a budućnost mi curi kroz prste.

i prosto morao je da se pojavi neko ko će preseći kabal i naterati me da ponovo sednem i napišem novi random post na blogu.

i polako počinjem da paničim, a ja ne paničim.

nervira me što moram da sedim i čekam, ali hajde kao ja želim da budem pristojna.

do određene granice.

i otud se pojavi bes sekiracije.

ništa od ovoga nema smisla, ali zapravo situacija je takva.

besmislena.

huh.