pronašla sam pitanje.
potrajaće dok ne dođem do odgovora i ako znam gde je.

dala bih bubreg za gumene bombone, i gurmen emocije.

Tako mi Bude, dala bih.

u zemlji gruva, 
T.

I'm becoming Insane

Sve te pogrešne smrti sada cvile pred vratima beskraja.
Žao mi je. 

zbirka pogrečnih lečeva, zbog pogrečnog vremena.
I zajedno pod ruku sa izgubljenim dušama
koračaju duboko sivim gradom, znajući da su pogrešni.

svi ti koji su sada mrtvi, a možda nije bilo vreme.
Možda prosto nije bilo vreme da sada sami i izgubljeni
puze po duboko sivom gradu!

snovi koji su bili tako živi i svetli,
sada počivaju na hladnom asfaltu pogrešnog dana.
prestajem da verujem u sudbinu,
počinjem da verujem u vreme.
A ovo je prokleto pogrešno!

To je par reči koje su iscurele na papir ovih dana.
ovo proleće je tako teško i sivo. I na momente se pojavi svetlost u obliku sunčevog zraka, ali nestane.
i dok vodim neprekidnu borbu sa vremenom, borim se da ustanem. Kandžama me tako grebe, i daje sve od sebe da me ubije.
ne. Mene vreme neće ubiti, ali će me izgrebati toliko da ću početi da krvarim. I boleće.
Ali ustaću, zato što uvek ustanem i znam da imam snage da se izborim sa njim.
Iznova i iznova i iznova.

jer ipak sam to ja.

до следующего раза, я говорю сена для всех.

Ka.

I see invisable movement in every town.

Jezivo je ovo mesto.
Jezivi su ovi glupi, maloumni ljudi koji me posmatraju.
Kao da sam u muzeju voštanih figura.
Kao da sam prokleta figura!

ti jadni, jadni ljudi bez života.

ponekad ume da bude prijatno.
Oseća se vetar i sloboda se nazire kroz debele dugačke linije.
Nadu sam preskočila odmah pošto sam kročila u taj odvratni prostor,
a sreća se stopila sa onom žvakom koju sam zgazila.
hladno je.

Ne bih trebalo da se žalim. 
Dobila sam ogavno staro ćebe sa po kojom rupom od moljaca,
i žuti jastuk. 
hladna je zemlja na kojoj počivaju moji snovi.

Vidim mozaik nepoznatih lica koja se svakodnevno menjaju.
I nikome nije toliko stalo da pogleda dva puta. Nikome.

venama teče siva voda koju svaki dan dobijam
u flašici staroj vekovima.
I vreme korača oko mene, a ja prekrivena isprano bušnim ćebetom,
pokušavam da shvatim šta ja zapravo tražim ovde.

ne bi trebalo da se žalim.
ponudili su mi život.

Osećam kao da se svet okrece oko mene.
Sklupčana kao puž kome je zašivena sudbina da nosi dom na svojim ledjima,
razmišljam o tome da li možda treba da glumim puža i pokušam da ponosem
sve na svojim ledjima.

jagodice na desnoj ruci mi uveliko krvare od udaranja u pod
zbog nervoze koju mi unosi On koji je došao drugi dan.
On je jedini došao drugi dan.

Prošlo je pet dana a ja već počinjem da se kočim.
mozak mi je usisan od strane vakuma koji prozivode svi ti
monstrumi koji me svakodnevno gledaju.

osećam se kao prokleta figura!

teško dišem.
teško gledam.
sklupčanih očiju, više ne vidim mozaik lica,
ne osećam hladnoću, niti verujem u snove.

a ponovo ne treba da se žalim,
ponudili su mi deo, a ja sam htela celo parče.

zato mi je hladno. zato ležim na podu prkrivena
sada već smrdljivim ćebetom, pokšuavajući da uhvatim snove na tankom sada već crnom jastuku.
zato što sam sama sebi oduzela beskraj, prihvativši da se vežem.

Da, postigla sam svoj cilj,
promenivši se uz verovanje da ja ne umem da se menjam.

napustila sam kavez.